Икона Светог Андреја Рубљова, (око 1410-1420), 114х144cm, Третјаковска Галерија, Москва
У чему је тајна ове иконе?
Зашто је она Чудо?
Зашто нема ничег што је људска рука створила што се може са њом упоредити?
Шта она представља?
Прва Књига Мојсијева која се зове Постање:
Глава 18.
„1.После му се јави Господ у равници мамријској кад сеђаше на вратима пред шатором својим у подне.
2. Подигавши очи своје погледа, и гле, ТРИ ЧОВЕКА стајаше према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свог, и поклони се до земље;
3. И рече: Господе, ако сам нашао милост пред Тобом, немој проћи слуге свог.
4. Да вам донесем мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овим дрветом.
5. И изнећу мало хлеба, те поткрепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге свог. И рекоше: Учини шта си казао.
6. И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: Брже замеси три копање белог брашна и испеци погаче.
7. Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
8. Па онда изнесе масла и млека и теле које беше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.“
Три „човека“. Три анђела. Три гласника послата Авраму и Сари. Да им саопште невероватну вест да ће, у старости, добити сина Исака.
Је ли су то та „Тројица“ које је Рубљов овековечио?
Јесу.
Али где је, код Рубљова, Аврам, где је Сара, где је момак који готови теле, где су ђаконије на столу? Ничег од тога, код Рубљова, нема.
Само Тројица.
Назнаке пејзажа: кућа, дрво, стена…
И путир, са жртвеном главом телета на столу – олтару.
Ништа више.
Нико није, до Рубљова, овако представљао ову важну сцену из Старог Завета.
Јер, код Рубљова, ово није (само) та сцена из Старог Завета.
Код Рубљова, ово је оваплоћена и приказана, колико је то (и ако је то уопште) могуће, СУШТИНА ХРИШЋАНСТВА.
СВЕТО ТРОЈСТВО.
ТРОЈИЦА.
ОТАЦ, СИН И СВЕТИ ДУХ.
Тројица, а једно!
Може ли човек својим земаљским умом да схвати то неземаљско тројство, ту небеску, безграничну љубав, када су троје ЈЕДНО?
Може ли речима да то опише, да кичицом то наслика?
Томе се, ето, овом „сликом“, само Рубљов, донекле, али више од било кога другог, приближио…
У ком је то тренутку Рубљов овековечио Тројицу?
У тренутку који неки називају „Предвечни Савет“.
У тренутку решавање судбине човекове. Стварајући човека Бог је знао да је човек слаб, да ће пасти и да се мора поднети жртва да се он спаси. Он је то морао, у почетку, да зна. Бог зато, већ при стварању човека, решава како да павшег човека дигне, решава да СИН БОЖЈИ постане човек, да поднесе највишу жртву која се може замислити и да спаси род људски.
На почетку Бог решава све. Сам.
„1. На почетку створи Бог небо и земљу.
…
3. И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.
…
7. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.
…
16. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде.
…
21. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро;
…
25. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро.“
Тако… Све у једнини… Бог, сам!
А онда, када је требало створити човека:
„26. Потом рече Бог: Да НАЧИНИМО човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.“
Питање стварања човека се решава, дакле, у множини. Једино то питање. Ко су то „МИ“? Са ким се то Бог саветује, договара?
ТРОЈИЦА?
Зар није ЊИХ, зар није ТО, ТАЈ ТРЕНУТАК, НАПИСАО преподобни Андреј?
Ликови на икони ћуте.
Али они, очигледно, међу собом „разговарају“. То се види по изразима лица, по положају тела, по покретима руку, по свему… Не гледају према нама, према посматрачу… Усредсређени су један на другога…
При том, потпуно су спокојни. Не постоји сумња, не постоји страх. Чак ни код оног који ће на себи осетити најстрашније муке које човек може да осети. И који то зна. И који свесно на то иде.
Не постоји општа сагласност око тога који од ова три анђела кога конкретно од Свете Тројице представља. То не мења суштину…
Ипак, биће да је најтачнија она претпоставка да средишња фигура представља Исуса Христа, да је лево од њега Господ, а десно Свети Дух.
Невероватно је како је, наизглед простим, обичним ликовним средствима, композиције, боје и сликарског умећа, преподобни Андреј успео да направи склад, хармонију и јединство свих елемената иконе да нас натера да три лика прихватимо као један.
Сва три лика су врло слична. Скоро иста. Ни један се не издваја. Не штрчи.
Подсвесно, прихватамо га као ЈЕДАН ЛИК.
Цела композиција чини круг. Или, ако се мало боље загледате – неколико концентричних кругова.
Круг. Најсавршенији облик. Облик који симболизује савршену љубав. Без почетка и краја. Вечност. Облик који значи – Једно!
Цела сцена се уписује у осмоугаоник, који се опет, формира као пресек изврнутог квадрата (под 45 степени) са границама иконе.
Истовремено, ако гледате ивицу стола као доњу страницу троугла, видећете да је и троугао једна од доминантних идеја композиције, која такође наглашава да су троје једно и да је јединство у тројству. Такође, наћи ћете и други, троугао, окренут врхом наниже, као симбол оног света.
То је само део, само почетак анализе… Толико је симболичних и наслаганих композиционих слојева да ова икона представља неисцрпан извор истраживања и тумачења.
А симболика?
У центру композиције је трпеза, који симболизује олтар, са путиром (светом „чашом“) и симболичном главом телета у њој. Симбол жртве! Жртве – суштине овога што се пред нама догађа! Према “светој чаши” су окренуте руке анђела.
А ако погледате контуре тела и одеће два крајња анђела, видећете да њихов облик прави чашу између њих. И тој чаши се налази средњи анђео! Исус Христос! Рука његова је у покрету, њен контур је у облику полукруга, динамичан… Тај облик, тај покрет показује спремност да, већ у следећем тренутку, узме путир, да спокојно прихвати жртву…
Ако погледате контуре њихових крила – она су спојена. Она их уоквирују, повезују, њихова крила су једна целина.
А боје?
Кажу да на иконама не постоје случајне боје… Нарочито не код Рубљова…
Све три фигуре спаја једна боја, која је на њима присутна – плава! Плава – боја божје тајне, боја бесконачности, бескраја, боја светости! И плава, обједињавајућа боја је, у овом случају, средство које чини да Троје прихватамо као Једно!
Али сваки од ликова има и своју боју, поред плаве.
На Христу је то јарко црвена, бордо… Боја крви, крваве земље, симбол жртве… Плава и црвена су приближно исто заступљене… Оне су у равнотежи. Божја и земаљска природа Сина Божјег.
На фигури Господа има најмање плаве. Она се не види, али, она се осећа, мада је покривена комбинацијом разних боја, које се преливају и мешају са златном…
На фигури Светог Духа доминира зелена, симбол овоземаљског живота, симбол света којем Свети Дух удахњује живот.
И како су само те боје усклађене, како су хармонично, нежно избалансиране!
Колико лирског, поетског, колико душе у свему томе…
У позадини се види, над левим анђелом грађевина која представља Цркву, над средњим дрво, симбол живота и симбол дрвеног крст, над десним анђелом стена, симбол Голготе и страдања који очекује Сина Божјег…
Не можете се, док гледате пажљиво ову чудо-икону, отети утиску да је Преподобни Андреј имао неки посебан благослов Свете Тројице, да ПРИСУСТВУЈЕ ОВОЈ СЦЕНИ, ДА БИ МОГАО ДА НАМ ЈЕ, СВОЈИМ ГЕНИЈЕМ И СВОЈОМ РУКОМ, А БОЖЈОМ ВОЉОМ И БЛАГОСЛОВОМ, ПРЕНЕСЕ. Као што не можете, нашим земаљским средствима, да опишете шта је то ваздух који дишете, шта је то вода којом се умивате, док им се не предате и док их не осетите, тако имате утисак да нам је преподобни Андреј омогућио да ОСЕТИМО дах Божји, дух Свете Тројице…
Боље него било ко други међу људима…
„Ако постоји Тројица Рубљова – значи постоји Бог“ – тако је говорио Павел Флоренски, један од највећих генија које је руски народ дао.
Шта ту има да се дода?
Владан Јевтић
