Јуродивост је посебна категорија посвећености Господу, када се човек прави луд пред другима, а Богу се моли и труди се да Му угоди.
Зашто?
Зато што јуродиви човек овај свет гледа као на нешто што је нереално, а на онај у коме обитава својим умом, Божији свет, као на једину реалност. Ствари овог света их не интересују и својим понашањем се труде да везе које имају са овим светом прекину.
Људима који живе црквено, ово је све познато и не мало су се срели у литератури са житијима Јуродивих Светих. У Светачнику, нарочито се по броју истичу Руски Јуродиви, али их има у свим Црквама. Негде нису уврштени у календаре, али прича о њима се преноси.
Можда се код неких Светих не може направити стриктна разлика о врсти подвига којом су се подвизавали. Рецимо Свети Алексије, Човек Божији, који је на прагу родитељског дома претварао се просјаком и просио сав у гнојавим ранама.
Заправо код скоро свих Светитеља се може приметити и један део јуродивости, али то није била њихова примарна мисија и служење Богу. Ако узмемо прве ученике Христове, Свете Апостоле, они су поступили неразумно и оставили овај живот и чак и оно мало што су имали, зарад Речи коју су чули. То дефинитивно није од овога Света. И доста монаха и свештеника или црквених људи који живе по Вери, чине исто. Део њихове јуродивости се показује у томе што остављају Свет и иду путевима који су другачији од овоземаљских. То је лудост за овај свет, али блаженство за онај други.
„Нико нека се на вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству“ (1.Кор.3,18-19).
Јуродиви су по правилу живели и живе међу људима. Нису напуштали насеља и живели у самоћи, по пустињама и слично. Јер њихова лажна лудост је морала да буде на оку других људи. Евентуално су ишли од места до места, од манастира до манастира, имајући тако међу подвизима и онај ходочаснички.
Колико пута чак и сада када је Вера Православна, слободна и не прогања се у великим Православним земљама, сваки искрени верник се нашао у ситуацији да се нађе погођен разним приговорима (у најлакшем случају) од стране својих рођених. „Зашто си у Цркви?“, „коме се ти молиш?“, „што постиш, снага на уста улази!!“…до оних заиста тешких када због Вере се и глава губи. То се црквеним људима дешава понекад, и углавном ретко, али јуродиви… они су сваки минут у стању да буду трн у оку свога окружења.
Треба направити стриктну дефиницију и схватити зашто се Јуродиви човек разликује од човека наизглед сличог облачења и понашања, али који није Јуродиви. Ако не би правили ту разлику онда би сваки просјак или клошар са улице био јуродивац. А они то нису.
Уосталом свако од нас зна по неку особу која је мало или више другачија. Обично се ради о блажим или тежим клиничким стањима. Ако изузмемо болесне особе, ту су и многи савремени мистици, који често подсећају на јуродивце, али само својом спољашношћу, док на жалост без Христоса показују да су само преварени који у свом безумљу и друге варају.
Јуродиви човек обично узима на себе подвиг тако што се облачи у старе ствари, не придаје важност хигијени, у присуству других људи говори такве ствари да би други помислили да је луд, али зато не престаје да позива на служење Богу, да позива на покајање. Некад живе бездомно и од милостиње. Некад се такав труд од Бога прослави чињењем разних добродетељи. Исцељивањем болесних, пророштвом или на личном плану укрепљењем и разним „виђењима“.
Сама реч Јуродиви има порекло у старословенском језику где „јурод“ означава глупака, лудака. Ова се реч користи у словенским црквама, док се у грчкој као и западним црквама користи термин „луд за Христа“. Почеци овог подвига се везују за 4.век и Египат. („Ми луди Христа ради“ (1.Кор.4,10).)
Треба свакако напоменути и израз Блажени, који се често користи у Русији за јуродиве. С тим да се направи разлика да је блажени онај, који је својом природом био прост и благ као дете, често са детињастом природом, а не неко ко је узео на себе подвиг јуродивости. Али браћа Руси и ове Свете сврставају у јуродиве.
Код неких црквених тумача се може наићи на тумачење јуродства у смислу античких закона. Вера је била прогоњена, а они које је свет сматрао лудима, нису подпадали под закон. Они су могли слободно да говоре, јер за закон су били невидљиви. Према томе и први јуродиви су били „глас вапијућег у пустињи“, који је могао да се шири и није био забрањен.
Ово тумачење наводимо само као део приче, која не осветљава, већ покушава да осветли нешто што није могуће осветлити. Јер као што рекосмо јуродивост није од овога Света, и није за овај Свет.
Познати Јуродиви
Последњих 10-20 година посебно место у православним молитвама заузела је подвижница из 18 века, која је прослављена званично у наше време, али је њен култ у руском народу постојао и раније, и дуго је трајао.
Света Ксенија Петроградска
Након смрти мужа, још увек млада и богата, разделила је имање, а себе обукла у мужеву одећу и тако ходала по Петрограду, пружајући својим делима и молитвама помоћ свима којима је било потребно и од Бога одређено. Сада вероватно да не постоји Српски храм у којем се не налази понека икона ове Светитељке, која је својим трудом и чудима којима ју је Бог прославио, и данас као и до краја времена, ослонац за вапијуће вернике.
Преподобни Андреј
Живео је у време цара Лава Мудрог, као роб словенског порекла код једног великаша. Великаш га је дао на школе, а Андреј је био јако талентован и изучио са особитом љубављу Божију науку. Након једног сна, преокренуо је свој подвиг у јуродивост, и следећих преко 60 година по улицама спавао са псима, презрен и од просјака, борећи се са демонима, помажући људима, али све на такав начин да се не зна за његов труд и помоћ.
Јуродива Исидора
Монахиња која је била презрена од других монахиња. Кретала се боса и са крпом као капом, једући остатке из кухиње где је имала послушање. Прославио ју је Питирим, ученик Светог Пахомија Великог. Када се пред њом поклонио након виђења са Неба, пуне покајања и друге монахиње које су је кињиле и мрзиле, поклониле су се Исидори, која је убрзо и напустила манастир бежећи од славе и сујете.
Василије Блажени
Светитељ из времена цара Ивана Грозног, чији је храм већ дуго симбол Москве. Чинећи разна чудеса својом молитвом, овај Светитељ је изобличавао и цара, страшног Ивана Грозног, али због своје срдачности, љубави коју је имао и пре свега Духа који је био са њим, Цар га је волео и слушао.
У Српској цркви нема званично канонизованих људи, али кроз приче које постају део Предања, знамо да је и таквих људи било међу нашим светом. Зашто нису од Цркве препознати и од Бога пројављени, то је Божије. Издвојили би Тилета Богомољца. То је наш савременик који је живео у 20.веку (умро је 80-тих година 20.века) и у народу Ивањичког краја се и данас могу наћи сведочанства о њему као о јуродивцу који је имао пророчки дар.
И ако нема пројављених Срба, пуно је Царство небеско јуродивих, и било које име да поменете, тај помаже сваком тражећем. Свети Исакије Преподобни, Преподобна Софија (Хотокуриду), Блажени Јоване Власати, Блажени Лаврентије, Блажени Прокопије, Блажени Симеоне, Свети Николаје Качанов, Преподобни Михајло Клопски, Преподобни Серапионе… и сви ви који сте умом још за живота били тамо где ми желимо након живота, помозите нам у тим настојањима и осветлите нам таму својом лудошћу-мудрошћу.
