Сваки манастир и црква коју сам посетио у Русији, другачија је од било које српске. Архитектонскa решењa руских храмова нису само грађевинска форма, већ она у себи носе и духовну димензију. То се можда не осети посматрајући фотографије или гледајући филмове, али у непосредном додиру са тим, то делује као са другог света. Духовност није нешто што недостаје грађи српских храмова, али је различитост једнако подстицајна. Једно од таквих места је била и Вирица.
Вирица је село које сада подсећа на праву варош. За њега је пророковано да ће постати место поклоњења у Русији. О томе је говорио Свети Серафим Вирицки. Богоугодник из времена када је Русија трпела велика искушења, који је управо у том времену када је живот био јефтинији од џака кромпира, пружао огромну утеху и спасавао својом молитвом Руски народ. Мошти Светог Серафима Вирицког су у капели која је одмах поред храма Казанске Иконе Мајке Божије, и који оставља упечатљив утисак и осећај лепоте, чудом сачуван до данас.
У тој капели су два кивота. И на овом и на оном Свету, два супружника и два монаха. Свети Серафим и његова жена, у монаштву схимонахиња Серафима. Није гужва али људи непрестано улазе и излазе. Неки се и задржавају да прочитају акатист или су у молитви над самим кивотима. Ту је и Крст који повремено мироточи. Присуствујем једној необичној ствари, која није по себи чудо, али оно што се дешава унутар мене свакако јесте чудо док гледам то. Док читамо акатист, једна жена је са малолетним сином који је очигледно дете са посебним потребама, коленопреклоно у молитви пред кивотом Светитеља. Дете се отима и баца на кивот и грли га. Жена га не спречава у томе. На њеном лицу се види умор али и љубав. Дете грли кивот и виче неразговетно. Логично би било да се у том тренутку човек осети непријатно док посматра све то, да осећа извесну тескобу.
Међутим у мени је нешто сасвим другачије. Осећам да се налазим на најбољем месту на свету. Осећам спокојство и мир. Не желим ни да се померим, и тренуци који трају неколико минута чине ми се као вечност. Акатист је прочитан и полако се удаљујемо из капеле. Прилази друга жена са дететом и слична сцена се понавља. Не знам да ли је Свети Серафим исцелио неку децу па вођене тим ове жене долазе, али очигледно Бог преко овог угодника пружа утеху. Како је то било за живота, тако и у вечности.
Пре монашења у својим зрелим 50-тим годинама живота, овај човек је користио од Бога и друге дате таленте. Био је веома успешан трговац, који није скупљао благо на Земљи, и није своје паре као кртица закопавао, већ их давао коме је требало. Вероватно би ово искусним духовницима било довољно да знају какав ће живот одабрати у зрелости. Заједно са женом је одлучио да се замонаше, и то 1920. док је беснео грађански рат. Његово послушање звонара у Лаври Св. Александра Невског убрзо је прерасло у чин јеромонаха, а затим и великосхимника. Двадесетих година двадесетог века када је сваки монах био потенцијална мета било ког бољшевика са пушком, схимонах Серафим постао је утеха као исповедник и исцелитељ унесрећеног народа. Дарови које је добио од Бога, носили су и цену, а то је била тешка болест и физичко стање, због којег га је старешна послао у село Вирицу. Благослов да се о њему стара у Вирици, добила је за живота његова жена Олга, а сад схимонахиња Серафима. Без обзира на своје тешко физичко стање и болести, Божији угодник Серафим је узео на себе још тежи подвиг, попут оног какав је имао Светитељ по коме је и добио име. Свети Серафим Саровски. Он је клечао готово непрестано на једном камену и у сузама и покрушености молио се за руски народ.
Испред његове келије увек је био ред народа из целе Русије.
За време Немачке окупације у току Другог Светског Рата, по предсказању Светога, Вирица није уопште била рушена, и нико од житеља Вирице није био убијен. Немачке окупационе власти су на кратко затвориле храм, али су убрзо допустили да се поново отвори. Храм је био затворен још једанпут, у време Хрушчова, али ни то није потрајало. Молбе мештана су биле појачане и молитвама тада још увек непрослављеног, Серафима и Божијом помоћи, а то је сила којој ни свемогући господари живота у СССР-у нису могли да се одупру.
Чуда су била део живота Светог Серафима, а јавила су се одмах и по његовом представљењу 1949. године. Једна слепа девојчица је прогледала док се тело Светог Серафима још налазило изложено за последњи поздрав.
О пророчанствима Светог Серафима Вирицког можемо закључити да се односе углавном на наше време. Како другачије тумачити његове речи: „Доћи ће време када неће прогони, него новац и прелести овога света, одвојити људе од Бога и страдаће много више људи него у време отвореног богоборства. С једне стране ће се подизати Крстови и златне куполе, а са друге стране настаће царство лажи и зла.“
Прорекао је да ће Крсни ход ићи од Казанског Сабора до Лавре Св. Александра Невског. Традиција Крсног хода се заиста у наше време обновила, али у време када је то пророковао Св. Серафим Вирицки, Казански Сабор је био Музеј религије и атеизма, а Лавра је била претворена у радионицу, магацин и спортску салу…
Свети Серафим Вирицки прослављен је 2000-те године, а неке детаље је било веома тешко о њему пронаћи. Он сам је кад је отишао у монахе, запалио све своје документе, одричући се свега прошлог. Највећа помоћ у састављању житија била је његова унука Маргарита, која је провела 30 година уз свога дедушку, као и тада још увек велики број живих који су били у контакту са њим.
Поред пророчанстава, исцељења, молитава, Свети је оставио Руском, а ми би рекли и другим православним народима поуке, попут ове: „Русија треба да иде својим путем, не клањајући се светским идолима и западним вредностима.“
Сведоци смо да су не само Русија него и цео Свет под огромним утицајем Запада и да су западне вредности постале параметар живота. А Свети Серафим је причао да нема боље вере од Православља, и да нам је једино што имамо у животу, то да љубимо Господа и чувамо веру. Да је Православље систем живота који Небо сједињује са Земљом. То је веће и од живота, сложићемо се. То је вечност.
