Пре две године овде у нашем Гачинском реону, 70 километара од Петербурга, администрација је одлучила да прошири гасну линију и почела копање у близини села али на ничијој земљи. Ледине на којима су локалци утабали путеве кроз ливаду или су кад год сејали пољопривредне културе.
Ескаватори су дошли и ископали прве канале за гасне трубе. Са кашиком пуне земље, ескаватор је ископао и нека тела. Скелете. Дошли су стручњаци, анатоми, историчари,…и пронашло се нешто што је било закопано у архивама а то је да је на том месту за време Другог Великог Рата постојао логор. Логор за болесне заробљене војнике Црвене Армије. Кад се Рат завршио, власти су заборавиле на то јер страдале нису сматрали нарочито важним особама за Отаџбину. Били су ухваћени, још и болесни, какви су то јунаци. Избриши их. Неки који су преживели наци логоре у СССР-у, завршили су и у новим логорима. Овај пут Совјетским. Они који су преживели су до сада и умрли, исписујући чудне животне приче али никад не престајући да буду патриоти, и ако су од система и непријатељског и сопственог страдали. Чудна ствар, и чудни карактери. Готово тајна руске душе.
За ове две године, што професионалци, што волонтери радили су на ископавању и сортирању остатака. И ја сам прво из радозналост, а затим из „потребе“ бивао на том месту. Први пут сам држао у рукама лобању неког леша и кости. Нисам ни могао мислити да је кост као стиропор лака и крхка. Упознао сам се са анатомијом и научио неке од главних костију (човек има 300 костију) да би скелети могли да се сложе како треба. Најтеже је у почетку са костима шаке и стопала јер су тако мале. Чудан је осећај све то радити. Научиш по костима да разликујеш ко је мушко ко женско. Откријеш и начин и разлог због којег је неко умро. Форензика на делу. Немогуће је држати нечију лобању или кости и не питати се ко је он (она) био. Молитва у мислима и идемо даље. Руководилац је стално говорио да се узима предах и нико није радио више од сат – два у континуитету. Највећи шок ми је био када сам видео да у ископавању учествују и маме са децом. Не малом децом, али децом од тринаест, четрнаест година, и оно осећање и размишљање да су Руси „луди“. Сетим се наших брижних мама који нас чувају до 40-те у златним кавезима а онда се питају како смо неспособни да заменимо сијалицу.
Историчари су чешљали архиве и утврдило се да је на овом подручју (које је било окупирано и одакле је била главна линија блокаде Лењинграда) било 14 логора, од којих је овај био стационарни логор за болеснике. Ископавања су стала код броја 900 ископаних лешева. Било је и више вероватно али није било груписано и питање је било колико би још времена требало за то.
Дошао је дан да званичници из реона и државни службеници одрже говоре. Ископана је велика заједничка рака, а на жалост само за неколицину се пронашло име и презиме и историјат.
Ваљда трећи, али најгори снег је почео да пада, још и ветар, ваљенке на ногама су довољне да греју тело али глава се распада без капе. Изређа се једно десетак говорника, неком дечкићу из строја кадета и позли, и уопште свима је био неки јако непријатни осећај и горчина у устима док су слушали уобичајене поздраве и хвале (никад није касно) страдалима. Гледам поред сандука са телима кадети држе заставе, једна поред друге комунистичка из Рата али и савремена. Међу окупљенима видех и модерног козака у својој униформи и са ознакама. Царским. Да ли би код нас на сахрану неких пронађених партизана или четника дошли потомци или поштоваоци оних других. Да ли би било овако свечано и да ли би било туче и вређања.
На крају дођоше и отац Олег и Дионисије из парохијске цркве. Рече отац пригодну реч и опева упокојене. Осећај немира и горчине нестаје. Сузе саме крећу. Небо се спустило заиста. Невероватан осећај колико је то овим душама било потребно. Црква спомиње све непознате и познате, којима се зна и не зна гроба, и не постоји душа за коју се не моли, али ово је био директан пренос како душе дишу. Што оних из гробова што оних који их сахрањују.
Заврши се служба, испалише почасне плотуне и окупљени се разиђоше, свако са својим мислима, али и са осећањем, не туге, него олакшања.
Владан Ракановић
