Русија. Село Рождествено, Гачински рејон. Кроз село пролази аутопут који је раније спајао  С. Петерсбург и Кијев, тако да због велике фреквенције саобраћаја и немате утисак да сте у селу. Док се не померите са пута и одете десетак  метара са стране, у густу шуму, или на обалу реке Оредеж, где се налазе сва она сеоска блага која нису са пута видљива.

Једно од таквих блага је и храм Вазнесења Господњег, на сеоском гробљу. Храм је отворен 1786 и око њега је никло и гробље. У тим годинама, Рождествено и читава околина Горњег Оредежа су имали много већи значај него сада. Рождествено је имало статус главног града околине. У непосредној близини је била и престоница, и царски дворац у Гачини. Извесно је да је Јекатерина Друга лично присуствовала освећењу самог храма. Касније је храм уместо градског постао гробљански. Након низа несрећних дешавања кроз историју, храм је обнављан али никада у потпуности, тако да је постао мањи од оригиналног с краја 18. века.

Због казне која је задесила читаву Русију, и бољшевичког терора, који је и након тих првих година пакла, остао у главама многих житеља, овај лепи храм стајао је деценијама разрушен, дивне фреске су вандалским рафалима црвених заувек уништене, а неко га је на жалост користио и као тоалет.

И након обновљења вере код нашег братског народа, храм је и даље остао у таквом стању на гробљу, као успомена на некада блиставу прошлост. Да су чуда део и нашег савременог живота, колико год то деловало по себи необично, доказ је управо обновљење овог храма.

У време када се дешава ова прича, ушао сам у храм на молитву и да запалим свеће. Стари гробови и једва чујни ветар, који је претпостављам заштитни знак сваког гробља, стварали су осећај вечности. Одмах је било јасно да је храм стар а да је видљива рестарурација пре ради враћања функционалности храма и спречавања његовог даљег уништавања, него што је то готов посао. Као параван испред олтара је постављен ламелни иконостас, док је десно од улаза мали сто са свећама и понеком књижицом и иконицама. Зидови су углавном црни, као остаци некадашње палежи, али су на њима предивне иконе украшене пешкирима. Са куполе храма светлост пада управо тако да обасјава иконе на зидовима, као и централну икону. Можда управо зато што су позадина поцрнели зидови, та светлост изгледа тако нестварна, а ликови на иконама тако живи.

Жена, неодређених од 50 до 70 година живота са занимањем је почела да разговара са неким кога први пут види. Била је веома разговорљива и када је чула да је непознати, брат из Србије, причала је како је гледала на телевизији скоро документарац о бомбардовању НАТО-а 1999. Са занимањем је се распитивала о животу у Србији, посебно о нашим црквама, Косову и Метохији, и уопште о личном животу. Њена питања нису била конвенционална и ради куртоазности. Из сваке њене реченице се могла осетити љубав и искрено интересовање. Задржао сам се дуго у разговору са њом, узвраћајући надам се истом мером. Сусрет који ћу памтити до краја живота,

Када сам својим домаћинима у Рождественом, испричао о овом сусрету, радо су ми рекли о делу  њене историје. Име жене је било Наталија Васиљевна Антипова. Радила је некада у оближњем совхозу и имала две ћерке. Наталија, која се није истицала ни по чему од своје околине, за Бога је била позната. Својим трудом а бесплатно, уређивала је гробље и често гледала некада сјајну цркву како је време све више троши. Једном приликом чула је „глас“, који јој је рекао „Стави на зид икону и обриши под“. О томе је рекла ћеркама а оне су завапиле: „Мамице какав ти глас чујеш?“, озбиљно забринуте за њено здравље. Наталија је ово одмах пренела сеоском свештенику, а питање је да ли је он у то поверовао, или је вођен мишљу да не може да штети, и да је вајдица, благословио Наталију да крене у овај посао. Како је она почела да сређује цркву, тако су јој се придружиле и ћерке и родбина, а убрзо и остали мештани, али и знани и незнани.  Наталија је била главни организатор. Након гомиле шута и прљавштине који су изнети, озидани су срушени делови храма.

Фотографија Храма пре обнове

 

Фотографија Храма после обнове

Веома брзо по обнови, већ за Тројицу, храм је био пун људи. Посуда са свећама је била толико пуна да је песак био врео. Храм је оживео. Долазили су историчари, архитекти и многи други које је привукао нови живот храма. Чак је једне године из Јерусалима донет и Свети Огањ.

Наталија је остала да пази гробље, али сада и храм. Долазила је сваки дан. И поред тога што у храму има само једну малу електричну грејалицу која тешко да може да има неки већи ефекат, у храму сваки човек који дође као да остави део топлоте који Наталију греје као Сунце.

Једном приликом када је био велики снег а она осећала телесну слабост, решила је да не оде. Мислила је да по таквом времену неће нико у гробљански храм доћи. Нешто јој није давало мира и онако болешљива ипак је отишла. Пред вратима храма чекала ју је једна жена. „А ја вас чекам Наталија Васиљевна да отворите храм“. Искрено се покајала пред Господом што није одмах отишла и схватила да је то њено послушање.

Наталија Васиљевна узела је да учи из књига које је потражила у музеју, о историји храма и целог краја. Постала је стручњак и нека врста кустоса, а јавио јој се и дар за писање. Предивни стихови су излазили из њене главе право на папир, а многи су долазили само да би их чули.

У храму су се дешавале неке необичности, поготово за Васкрсење, а ми не би били толико смели да их назовемо чудима јер се веома често дешавају у Православном свету. Бог зна. Оно о чему је Наталија Васиљевна причала , јесте већ познато као мироточење (на икони са Светим Антипом), и појава лика Христовог на куполи храма. Сваком детету које дође она каже да се помоли пред централном иконом за здравље својих ближњих и прича о циганчету које је дошло и плакало пред њом. Мама му је била тешко болесна. Наталија му је рекла да се моли пред иконом. Дете је долазило често и молило се. Мама му је оздравила. Наставио је да долази у храм и касније се оженио и добио здраву и добру децу, а и сам је постао вредан и поштан човек.

Кад сам ове године звао и питао за Наталију Васиљевну, речено ми је да је се упокојила. Веома недостаје сељанима и нико још не може да преузме њену дужност чуварке храма. Надамо се не задуго. Царство јој Небеско.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име