Православље је вера широка. Вера Васељенска. Вера где су сви људи браћа и сестре. И тако јесте, али ми са својим огреховљеним животом и пуни предрасуда, често пута ни оног ко је поред нас и истим се Крстом знамењује, не доживљавамо тако. А да не причамо о онима који се макар мало разликују. Било бојом коже или језиком, културом или ставом.
Јапан је тако далеко, у сваком смислу, и већина Јапанско православље доживљава пре свега, уколико уопште и зна за њега, као неку врсту „случајности“. А Дух дише свуда, и Бог воли све, и први корак који ми морамо учинити јесте да то схватимо. Онда ће нам бити заиста много ближи и права браћа и сестре и сви који су другачији. Кад не будемо гледали физичким већ духовним очима.
А управо такве очи је имао отац Николај, просветитељ Јапана. Централна фигура ове приче, без које је немогуће повезати Јапан и православље.
Морамо се пре свега осврнути на историјско присуство хришћанства у Јапану. Оно је било могло би се рећи у почетку заиста зрно песка у пустињи. Први хришћани који су дошли у Јапан били су у 9. веку Сиријски монаси. Шта је са њима било прекрила је временска тама, али текст о њиховом одласку у Јапан, постоји у Сиријским списима.
Католичка црква је имала успеха и у Средњем веку је послала неколико мисија, које су постигле известан успех али су те мисије у потпуности уништене а Хришћанство је постало забрањено у 17.веку. О томе прилично добар филм је снимио Мартин Скорсезе. „Тишина“. Ти Јапански хришћани су страдавали распети на Крстовима, слично Сину Божијем, и као прави мученици овенчали су се у Царству Небеском.
У другој половини 17.века, управо тада када је на Хришћанство сама Империја Излазећег Сунца ставила своју канџу, почео је да из Русије пристиже свежи ваздух Православља. Русија је утемељивала своје младо Царство, и ширила се ка Истоку. Дошли су на Курилска Острва и Камчатку, што и није било далеко од Јапана. Божијом вољом неки Јапански брод се насукао и преживели са тог брода су спас пронашли у Руским насељима . Као што је некад Петар хватао пуну мрежу рибе, тако је и овај „улов“ био почетак Православне речи у Јапану. Бродоломници су се први пут срели са туђом вером и обичајима, остали су ту, покрстили се и многи се и оженили са Рускињама. То је заиста била историјска случајност али која је најавила будућност. Као што и увек бива у стварима које се тичу Божијег домостроја.
Јапан је био све до половине 19.века земља иза „гвоздене завесе“. Владао је феудални систем и према свему што је Западно, постојало је неповерење и мржња. Оно мало Западњака који су из трговачких разлога ступали у контакте са Царством, били су толерисани али не и прихваћени.
На оству Хокаидо, у граду Хакадате постојало је руско посланство. Конзулат како то сада зовемо. Да служи у храму који је био при посланству, за потребе малобројних Руса, 1861. послат је јеромонах Николај, рођен у Тверској области 1836.као Иван Касаткин. Тада са својих 25.година почиње мисију која ће постати темељ онога што ће Јапан бити у будућности.
Он даноноћно учи кинески и јапански језик. Узима неколико учитеља и постаје близак јапанском начину размишљања, историји и култури. Он иде тако далеко у својем учењу да савладава и стари језик и чита старе будистичке списе, који су обичном Јапанцу непознати.
Да му живот није био лак, и да се сретао са многим животним проблемима видимо и по догађају из 1865.године, који је био прекретница за Јапанску мисију. Те године прилази му са исуканим мачем самурај Такума Савабе, решен да га обезглави као непријатеља јапанског народа. Самураји су почели да бивају реликт прошлости, јер је феудално уређење у којем су они били један од стубова, почело да се урушава, као и шогунски систем а ови часни људи који су својим образовањем и животним вештинама представљали крем Јапана, лутали су од града до града покушавајући да пронађу себи место. Управо такав частан човек се нашао пред јеромонахом Николајем, али је Бог хтео да му отац Николај исприча о вери коју проповеда. Источни народи су стадо које је по својој култури ближе духовној храни, а храна коју је самурај Такуба Савабе окусио, била је она о којој је Господ говорио Апостолима. Ништа му више није било потребно. Поверовао је и он и неколицина његових пријатеља самураја. И они су били Апостоли Јапанске Цркве. Њихово крштење је било тајно, јер је закон смртном казном забрањивао да Јапанци прелазе у Хришћанство. Реч самурај значи „служити“, а ови самураји су служење својим феудалним господарима заменили служењем Оцу свих.
Такума Савабе (по крштењу Павле) први јапански свештеник, бивши самурај
Они помажу оцу Николају да преведе већи део Библије, и то на начин који је био много бољи, него да је превођено директно са руског језика. Они су одлично знали кинески, а на кинеском је Библија већ постојала тада. Тако да је јапанска верзија Библије, заправо превод са кинеског који је као источни језик, много ближи и бољи за превођење од западних језика, који су далеко по духу и систему од јапанског.
Део ових покрштених самураја о. Николај шаље ка југу у град Сандај као мисионаре.
Јапан се стидљивим али ипак одлучним корацима, отварао ка остатку Света, тако да је 1873. донет закон о слободи вероисповести, али то је било углавном слово на папиру зато што је поготово у руралним срединама, хришћанство било прогоњено као и раније.
- отац Николај одлази у Русију да би скупио новац за Јапанску мисију, при чему Црквене власти у њему препознају плодног пастира и великог трудбеника. У Јапан се враћа као архимандрит.
- архимандрит Николај по други пут одлази у Русију и враћа се као епископ. За то време велики број његових ученика је произведен у свештенике.
Ученици владике Николаја су и први преводиоци на јапански руских књига.
- у Токију се освештава храм Васкрсења Христовог, који ће у будућим годинама постати централно место правславног Јапана. Тада је то била највиша зграда у целом Јапану, и прва која је изграђена по западним мерилима.
Највеће искушење за опстанак Православља десио се 1904-1905. године, када се у ратном сукобу нашло Руско и Јапанско Царство. У том рату страдало је око 90.000 Јапанца, и 150.000 Руса. Око 70.000 Руса је било заробљено и јапански православци су се са љубављу старали о њима.
Отац Николај је дозволио својим клирицима Јапанцима да се у храмовима моле за победу јапанског оружија, али сам није тада служио већ се прикључивао певници. Говорио је: „Ја не служим Русији, ја служим Исусу Христу!“.
- умире епископ Николај а његова сахрана улази у анале. У самој процесији је било око 4.000 људи, али је на улици стајало око 100.000 Јапанаца који су све то посматрали. Император Јапана је послао венац са својим знаком, и то је највећа почаст коју је икада неки странац добио. Људи су падали на колена и сагињали се када су видели тај венац.
Колико је плодан и благодатан живот имао епископ Николај види се јер је након 50 година своје службе у Јапану оставио 33.000 православаца у преко 20 православних општина широм Јапана. Како је све то било тешко јасно је када се има у виду културна и политичка особеност Јапана.
Велико искушење за Јапанску паству настаје након краха Руске Империје 1917. и победе бољшевика. Матична Руска Црква је пред изумирањем и у Јапан више не стиже новац, а 1923. у земљотресу који је порушио читав Токијо, руши се и прелепи православни храм, који је 1929. залагањем пастве поново изграђен и освештан. У то време епископ је био о. Сергеј Тихомиров.
Крајем 30-тих година мења се однос према цркви од стране власти. Они су незадовољни што је на челу Јапанске цркве, Рус.
Поразом Јапана у Другом Светском Рату, за својеврсног управника, а боље речено тутора, постављен је Амерички генерал Макартур. Њему је трн у оку и Руска мисија у Јапану, а на наговор једног свог службеника у Генералштабу, чији је син био православни свештеник у Америци, генерал одређује да Јапанска Црква буде под патронатом Америчке Јурисдикције, тј. Руског Заграничја, а не Руске Православне Цркве.
Владика је тада Николај Оно, први јапански епископ. Био је жењен али су касније и он и жена дали монашке завете. Он није хтео под Америчку јурисдикцију. Следећих скоро 30 година Јапанска Црква је била подељена на оне који су под окриљем Америке, и оне који су наставили да буду под окриљем Москве.
У време још увек јаке комунистичке власти, Руска Црква је крајем 60-тих прошлог века успела да издејствује код совјетских власти да крену први разговори између Руског Заграничја и Москве. Ови напори су уродили тиме да се Јапанска Црква поново обједини и да буде под патронатом РПЦ.
Јапанска Црква је добила 1970. Аутономију, а оснивач и духовни отац ове Цркве, епископ Николај, проглашен је Светитељем.
САВРЕМЕНА ЈАПАНСКА ЦРКВА
Мање од 1 посто Јапанаца је православно, и тај број је сличан оном који је био у време упокојења Св. Николаја Јапанског. Садашњи јапански епископ Данил, каже да се осећа као у Апостолским временима, и самим тим је јапанском свештенству дато да буду као апостоли.
Основну базу савремене Јапанске Цркве чине они стари православци. То су сада већ 6. и 7. генерација потомака оних првих јапанских православаца, некадашњих самураја.
Други који су постали православни су често пута интелектуалци, жељни већих духовних висина, а међу њима је и легендарни јапански историчар уметности, професор Сава Сузуки. Први Јапанац крштен у Хиландару.
Од познатијих Јапанаца који су православни, наравно да би издвојили и Керија Харојукија Тагаву, Американца јапанског порекла, који је једно од најпознатијих јапанских лица у америчким али не и само у америчким филмовима. Након снимања руског филма Јереј-Сан у којем је глумио главну улогу, јапанског православног свештеника, који је бивши јакуза, Кери је свим срцем заволео православље и крстио се. Иначе познато је да је неколико бивших јакуза (свемоћна јапанска криминална организација, готово држава у држави), заиста било покрштено и да су били православни свештеници.
Из филма Јереј-Сан (Кери Харојуки Тагава)
Садашњи односи са матичном Руском Православном Црквом су одлични. 2005. године је установљен први манастир, а 2011. након велике несреће и цунамија који је опустошио део Јапана, Руски патријарх Кирил је обишао Јапанске православце доносећи поруке љубави и слоге.
