Говорити о садашњости Албанске Цркве, је немогуће без помињања њене прошлости. Не само Цркве, већ пре свега прошлости народа. Самим тим ми о Албанском православљу знамо таман толико да оно постоји.

Пре него што сазнамо нешто о Правослаљу у Албанији, морамо се суочити са неким предрасудама о Албанцима. Исто тако морамо супротставити неке своје „истине“ са њиховим „истинама“.

Зашто се Албанци љуте на нашу реч Шиптар, кад сами себе тако називају? То је једно од наших реторичких питања.

Заправо реч Шиптар је српска реч за изворну албанску реч Шћиптар. Посрбрљена и лакша за изговор. Али као и сви народи, и Албанци су поносни на своје име, које у преводу значи „брђанин“.

Ако узмемо Византијске списе, Албанци се помињу од пре десетог века. Као становници Сицилије који су под вођством једног одметнутог војводе дошли на простор данашње Албаније и остали и након побуне коју је предводио тај војвода.

Модерни српски историчари (Деретић) су их сврставали у племена која су дошла са Кавказа, али генетска истраживања оповргавају ту теорију. Јован Цвијић је сматрао да су Албанци потомци староседеоца, Илира, и те тезе се држе и сами Албанци, желећи наравно пре свега из политичких разлога да нагласе свој континуитет и старину на тлу на коме живе.

Коју ћемо ми теорију заговарати? Као и у квизу. Притисни Б када не знаш.

Срби и Албанци су се у прошлости мешали и тадашњи Албански живаљ се углавном утопио у већински српски. Та мешања су се углавном дешавала са Црногорским племенима.

Албанаца има око 8 милиона при чему половина живи ван матичне државе. Већином у Европи.

Осврнућемо се сада и на најзначајнију историјску личност код Албанаца. Оца свих Албанаца. Србина? Ђурађ Кастриот „Скендербег“ (турски-вођ Александар). Око њега се споримо. Ми тврдимо да је он „наш“ а они да је „њихов“. Историјски факти су више на нашој страни, али тако је са свим јунацима. И свачији и ничији. Албанци су у 19.веку по рађању националне свести и програма Албанске државе, узели Скендербега као икону за коју су везали своје име. Још један од апсурда је тај да су га узели управо они против којих се Скендербег борио. Већинско албанско становништво је тада било исламско, а Скендербег је слављен као бранитељ хришћанства. Бар епски. Али суштина је да је Скендербег као и његови преци, мењао веру и савезника, у зависности од тренутне политичке ситуације и сопствене добити. Оно што би данас био незамисливи политички скандал, тада је био херојски чин. Албанци своју заставу са црним дволгавим орлом везују за Скендербега.

Друга историјска личност која је оставила изузетан траг био је Фан Ноли. Глумац, писац, преводилац, политичар…и православни епископ. Фан Ноли је с почетком двадесетог века и све до 30-тих година био најангажованији албански политичар и свештеник, чија је мисија била оснивање Албанске државе и оснивање Албанске Православне Цркве.  Због сукоба у самој Албанији трајно се настанио у Америци од 30-тих година прошлог века, одакле је руководио Албанском Црквом и наставио и политички да делује. Чак је након доласка Енвера Хоџе био под присмотром америчких власти, јер је симпатисао комунисте, и важио за „црвеног епископа“.

Албанци су у Средњем веку све до Отоманског освајања били махом православни.  Исламизација која је уследила потом била је не толико насилна колико жеља да се задобије бољи статус и сачува живот. Кроз векове већина се Албанца исламизовала, а многи су били на знатним позицијама у Османском Царству.

Када су Срби под Чарнојевићем кренули у велику Сеобу и за собом оставили пусто, многи Шћиптари су се спустили са брда и трајно остали на тој остављеној земљи.

Оно што се десило победом Енвера Хоџе и са Албанијом после Другог Светског Рата, можда није имало последице попут Стаљинове страховладе 30-тих, али је подсећало на то, а свакако да је била инспирација албанском тирану. Можда најгору ствар коју је урадио свом народу јесте потпуна забрана религије 1967. И ако је ова забрана званично тада ступила на снагу, она је постојала и раније.

Људи који су били виђени да се крсте, клањају, да носе Куран или Библију, или да на било који други начин исповедају своју веру били би хапшени, а могли су да због тога изгубе и живот. Вера је живела у тешкој илегали и само најхрабрији су по разним подрумима или тамо где би били ван домашаја очију других, у страху испољавали своју религиозност.

Колика је последица тога види се и данас када је вера слободна, да Албанци нису нарочито религиозни. Код њих је доминантна национала а не верска одредница. Статистички гледано је око 40 посто исламске вероисповести, 25 посто православно и сличан број католика.

АЛБАНСКА ЦРКВА

Извесну аутономију Албанска Црква је добила у Америци 20-тих година прошлог века, и деловала углавном под окриљем Америчке Православне Цркве. Све је то било у егзилу, док је у Албанији владао терор Енвера Хоџе.

Након пада режима и слобода које су као торнадо одувале све оне комунистичке лажи, вера се опет јавила. Џамије су ницале, а православни Албанци скупили су се једне вечери пред црквом у Тирани која је била претворена у фискултурну салу. Просто су дошли тамо да буду и да кажу „има нас, и наш је Бог Исус Христос. Ми смо православни Шћиптари“. Као извесна врста извиднице, право из мисије у Африци, где је био веома плодан свештеник, дошао је Грк. Епископ Анастасије. Ушао је у ту Цркву која је била фискултурна сала, и прве речи које је изговорио на албанском језику који није знао, биле су „Христос Васкрсе!!!“. Маса света је у сузама примила његов благослов. Нашао је катастрофалну ситуацију. Свега 15 остарелих свештеника је било живо, који су преживели верске прогоне, живећи у илегали. Како је дошао, тако је и остао и постао Архиепископ каквог је Албанска православна братија могла само да пожели. Порушене цркве и манастири из времена Хоџе, су се дизале из пепела. Своју албанску мисију је почео у својим 60-тих годинама, а и сада у својим 90-тим не посустаје. У неким стварима које је овај даровити човек применио, Албанска Црква је постигла одличне резултате на које можемо да се угледамо. Од школа које су подигли, па до црквеног дома за старе, као и од хидроцентрале која је подигнута, и која је са својом браном спречила сушу у једном делу Албаније, али и чији приходи покривају апсолутно све трошкове које Албанска Православна Црква има.

Архиепископ Анастасије не тренира неку строгоћу. Како је он глава православних, који у Албанији нису само Албанци, већ и из других народа, он инсистира на њиховој националној посебности. Не тражи неку унификацију а што се тиче календара, каже „Како ко хоће! Имате два календара, па који вам је ближи срцу, тај и користите.“

Православни у Албанији живе углавном у регијама које су скоро постале откривене и од стране српских туриста који све чешће одлазе тамо на летовање. И ако је повод сасвим другачији, свакако да не би ником фалило да ако већ иде тамо обиђе и помоли се у Берату, Саранди, Драчу, Корчи, Ђирокастру, али и Тирани.

Албанска Православна Црква је на 12. месту у диптиху Православних цркви.

Оно што остаје увек кост у грлу када се помену Албанци јесте Косово и Метохија. Ми нећемо исправљати нешто у шта је одавно убачено врело уље које није престало да кључа, али смо сигурни да управо Православна вера и та наша браћа у вери, јесу оно што може да охлади то уље. Тај ће казан вероватно постојати док је Света, али не мора нужно да буде и казан у којем се спрема отров.

 

 

1 KOMENTAR

  1. Diskutabilnih stvari u tekstu Ima prilično.
    Jedno od udarnih pitanja koje imam za autora ovog teksta jeste ODAKLE podatak da ima 8 miliona Albanaca? Zvanična statistika kaže da ih ima najviše oko 5 miliona, čak i manje, pa pitam autora na koje izvore se poziva duplirajući broj Albanaca?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име