Хрватска на коленима, сезона пропала! Косову прете Американци! Тачи у немилости Трампа! Америка дрхти од руског оружија! Мило се тресе, Црна Гора хоће Србију!
Овакви и слични наслови су ловци на кликове са интернет портала, као и они који се стављају на насловнице и продају штампу на киосцима.
Можда је то зато што у недостатку неких лепих вести (изузев мајистор Нолета) и немамо шта позитивно да ставимо да нам мами пажњу. Што онда не би то биле „непријатељске“ или боље речено углавном комшијске невоље. Оне су пренадуване и представљене управо онако како би ми волели да се представе. Опет такви текстови поред тога што су тенденциозни доносе и гомилу претпоставки које нису ни проверене већ су само пренете са сајтова где су пласиране.
Не једном смо насели на сличне текстове због којих смо испали глупи у друштву много боље обавештених људи. А оно што нас чини паметним није само наше образовање већ и бирање друштва и слушање оних који су обавештени и знају.
Пријатељица је радила у Хрватској као сезонски радник. И ако сам то знао, пренео сам јој вести о томе како је туризам у Хрватској мртав. Жена ме је бледо гледала и рекла како су хотели и приватни смештаји пуни. Да не разуме како могу да објављују неке вести које су непроверене.
Једна „патриотска“ новина објављује причу о Косову које није више у милости Американаца и храбри нас тиме како је само питање „дана“ када ће нам Американци лично предати Косово назад. (Смисао је такав). Истог дана једна ТВ станица која и није баш „патриотска“, преноси репортажу из Приштине, где су приказани напредак и све оно позитивно што је постигнуто у покрајини Косово у задњих годину дана. Ни речи о било каквој немилости или проблемима. Толико лепо преносе да човек пожели да оде у тај шиптарски осињак на бауштелу.
Литије које само што нису срушиле са власти црногорског Садама. Министри само што нису спаковали кофере и побегли од гнева народа који је после година мрака прогледао.
Пријатељ који је профил аполитичког интелектуалца, српске провинијеницје, јавља ми да је у принципу све то превише надувано и да је углавном мирно. Да је Мило јачи него икад.
Са домаћег терена прелазимо на оно Светско првенство у којем је Америка већ деценијама Светски првак, којег је тешко скинути са трона, и свака вест која нам даје наду да је то могуће привлачи пажњу. Вести о свемогућем руском оружју које је боље од свих америчких система, чак и вести о Иранским контраударима и освети за убијеног генерала, па чак и нека безначајна вест о пропасти неке банке са Вол Стрита или лошој дистрибуцији неког холивудског филма, мами нам осмех. Храбримо се речима како нико није до века владао и како америчка Аждаха само што није прободена.
Друге вести које нам одговарају да су позтивне такође су умивене. Наоружање које „добијамо на поклон“ од Русије, тема је већ годинама.
Кинески економски бум који само што није срушио трули Запад.
Кубанска свемогућа медицина која се дели бесплатно свима који то пожеле…
Тужна истина о Америчкој моћи, Хрватској стабилности, Косовском распећу, црногорској самосталности и нашој стагнацији, вероватно би нам већ и онако пољуљано поуздање и осећај за опстанак, довела у критично стање. Зашто онда да читамо истину и да тугујемо због туђе среће када је лепше читати (маштати) о туђој невољи. Само кад није нас стигла та невоља.
Надолазећа страначка борба за изборе који нам следе, као и вести које ће нам загушити сваку сиву ћелију у мозгу, већ сада ме на неки начин радују. Зато што је то период када аутоцензуром укидам већину информација и остајем углавном на књигама и Политикином Забавнику.
И шта сад? Да ли да читамо ишта и слушамо вести?
Једина вест која је сигурна, јесте она која се ових дана Часног Поста шири чешће него раније. Добра вест. То је проверено и сигурно. Већ две хиљаде година. Вест о томе је актуелна јуче, данас и сутра и та вест је важнија од свега другог.
У то верујем и то не може нико оспорити. И око тога су чак и „патриоти“ и „западњаци“ сагласни. Христос је Васкрсао.
Владан Ракановић
