Ти се не бој више ни жеге ни зноја
нити разбеснеле вејавице зими –
земаљска си посла посвршав’о своја
и отиш’о кући кад зараду прими.
И сва младеж златна у неки ће мах
к’о и димничари доспети у прах.
Ти се не бој више силничке обести,
не може ти ништа ни тиранска власт,
не брини се шта ћеш обући и јести,
теби су сад исти и трска и храст.
Сви учени и моћни у неки ће мах
кренути за тобом и доспет’ у прах.
Ти се не бој више муњинога блеска,
нит’ издаје, лажи, нити љуте псовке;
Ти се не бој више ни громовог треска;
Све је за те прошло – и смех и јадиковке.
Све љубави младе у неки ће мах
кренути за тобом и доспет’ у прах.
Вилијам Шекспир
