У човеку дакле постоји воља за смислом; али, постоји ли и осећање да живот има смисао? Другим речима, до сада смо се бавили мотивационо – теоријским становиштима логотерапије, а сада се окрећемо „логотерапији“ тј. логотерапијској теорији смисла. И за почетак, запитајмо се може ли логотерапеут показати човеку смисао. Рекао бих да он на првом месту треба да настоји да се смисао не изгуби, јер је управо то учинио редукционизам.
Шта заправо представља то откровење смисла? Џејмс Крамбоу је истакао да тражење смисла има зачетак у процесу гешталт опажања. Ја сам, међутим, уочио разлику јер у гешталт опажању у традиционалном смислу тог израза запажамо лик насупрот насупрот позадине; међутим у трагању за смислом запажамо могућност као саставни део стварности. Да будемо јаснији, то представља могућност да нешто учинимо са ситуацијом с којом се суочавамо, да променимо стварност ако треба. Будући да је свака ситуација јединствена, са смислом који је такође неопходно јединствен, следи да је „могућност да нешто учинимо у вези са ситуацијом“ такође јединствена, али је истовремено и пролазна. Она има „каирос“ квалитет, шро значи, уколико не искористимо прилику да испунимо смисао својствен ситуацији и скривен у њој, да ће она проћи и отићи заувек.
Но, само су могућности – прилике да се учини нешто са стварношћу – пролазне. када једном искористимо могућност коју нам пружа ситуација, када испунимо смисао који она садржи, онда смо могућност претворили у стварност и то смо учинили једном заувек. пролазност , то онда више не може захватати. Ништа и нико нам не може узети и лишити нас онога што смо одложили и сместили у прошлост. У прошлости ништа није ненадокнадиво и неповратно изгубљено, већ је све трајно одложено. Чудно је да људи виде само кукољ пролазности – а не виде амбаре у које су положили жетве својих живота: своја храбра дела, остварене послове, вољене љубави, храбро преброђене патње. У Књизи о Јову (5,26) стоји: “ У гроб ти ћеш лећи када будеш зрео као што се жито жање када дозри“.
Будући да је смисао јединствен, он се стално мења. Али никада није промашен, Животу никада не недостаје смисао, Зачудо, то постаје разумљиво тек ако схватимо да постоји потенцијални смисао који се мора открити., чак и у послу и у љубави. Свакако, већ смо и навикли да откривамо смисао у пословима које радимо храбрим делима, која чинимо или пак кад нешто доживљавамо или сусрећемо другу особу. Ипак, никада не смемо заборавити да смисао у животу можемо наћи и када се нађемо очи у очи са безнадежном ситуацијом као њене беспомоћне жртве, када се суочимо са судбином која се не може променити.
У таквом тренутку једино је важно уверити се у јединствене људске могућности у њиховом најбољем светлу, преокретање трагедије у сопствени тријумф, претварање несреће у велико људско достигнуће. Дође ли тренутак да више нисмо у стању да променимо ситуацију -помислимо само на неку неизлечиву болест, рецимо, неизлечиви карцином – и добићемо снаге да то променимо.
Крај другог дела
Виктор Франкл из књиге Нечујни вапај за смислом
