Увече су другови нагрнули у бараке, прилазе један другоме и тихо питају: „Чуј, реци искрено јеси ли данас био радостан?“ Други одговара постиђено, јер још није знао да сви осећају исто: „Искрено говорећи, не!“ … Буквално смо заборавили да се радујемо и треба то поново да учимо.
Оно што су другови доживели у затвору, са психолошког становишта се може окарактерисати као изразита деперсонализација. Све изгледа нестварно, невероватно, све се доживљава као сан. А у сан још увек не можемо да верујемо, јер нас је он ових година често, пречесто, варао. Колико смо само пута сањали да нам свиће дан у коме ћемо се слободно кретати! Колико ли смо само пута сањали о свом повратку кући, поздрављању пријатеља, грљењу жене, о столу за којим причамо о ономе што смо проживели и сањали о свом повратку… а тада би у нашим ушима запиштао троструки звиждук којим се командовало устајање и тргло нас из сна, у коме нам се по хиљадити пут приказала слобода. И да сада одједном поверујемо да је слобода постала стварност?
Ипак се то једног дана догодило. Тело при том има мање инхибиција и кочења него душа. Оно од првог тренутка користи стварност и буквално је граби, односно почиње да прождире. Једе сатима и данима и, по могућству, ноћу. Несхватљиво је колико смо могли да поједемо. Када би неког ослобођеног логораша позвали љубазни сељаци из околине логора, он би јео и јео, а затим пио кафу што би му развезало језик и причао би сатима. Тиме је растерећивао притисак који га је дуго тиштио, што је стварало утисак да је морао да говори, као да је под неодољивом психичком присилом да прича. Слично се примећује код људи који су, макар и на кратко време, били под тешким притиском, на пример за време гестаповских саслушања.
Проћи ће доста времена док се не развеже не само језик већ и нешто у унутрашњости логораша, да се у њему изненада сломи осећај неких чудних ланаца који су га спутавали. Тада ћеш једног дана, неко време после ослобођења, да ходаш километрима, преко отворених поља и цветних ливада, према неком градићу у околини логора док шеве прелећу високо, а ти слушаш њихову веселу песму. Надалеко не видиш човека, око тебе је само пространа крајина и високо небо и кликтање шеве у слободном простору. Прекинеш тада своје кретање кроз пространства и станеш, погледаш наоколо и горе, па се нађеш на коленима. У тим тернуцима не мислиш на себе, не мислиш на свет, чујеш само једну исту реченицу: „Из тескобе дозвах Господа, а он ми одговара у слободном простору.“ Колико дуго си ту клечао, колико си само пута поновио ту реченицу, памћење више не говори… Али, тог дана и тог часа је почео твој нови живот. То сигурно знаш. И корак по корак ступаш у тај нови живот, поново постајеш човек.
Виктор Франкл, Зашто се нисте убили
Фото: Олга Михајловић-Благојевић
