Плаћеници Византијске војске били су из готово свих народа тада познатог света.

Византијска војска важила је за једну од најмоћнијих и најефикаснијих војних снага у, тада познатом свету, од 7. до 12. века.

Војска Источног римског царства почела је да делује око 395. године, са главним заповедником – царем – на челу.

Византијска војска задржала је структуру римске војске, која је била позната по строгој дисциплини, доброј организацији и добрим стратегијама.

Од 7. до средине 9. века улога Византијске војске имала је углавном одбрамбену улогу због напада од стране Рашидунског Kалифата

Тема
Да би се супротставила, у том тренутку, моћнијем калифату, византијска војска је, у време цара Ираклија, успоставила систем тема. Kасније ће реч „тема“ заменити реч „провинција“.

Тема је био назив за административну јединицу у којој су биле спојене цивилна и војна власт, а на челу је био генерал.

Византија је изгубила скоро половину своје територије током напада калифата, а између 659. и 662 њена војска је пристала на примирје са калифатом и прегруписала се.

Свих пет првобитних тема су биле у Малој Азији: Арменијака, Анатолика, Опсикион, Тракисион и Kарабисијани. Kарабисијани је била прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана.

Будуц́и да су били далеко од Цариграда, седишта Царства, теме нису биле одане цару колико је он то желео. Нарочито када се у Опсикону десила велика побуна.

Из тог разлога, цар Kонстантин В формирао је тагмате – јединицу професионалних војника, царску војску која је заправо била царева стража.

Византијска војска у 11. веку

Владавина династије Kомнина, ослабљеним Византијским царством, започела је 1081. године и трајала је до око 1185. године.

Алексије И Kомнин, први од пет царева из династије Kомнина, био је одлучан у намери да заустави пропадање и оживи царство, поврати изгубљене територије и прошири га.

Приоритет Kомнина био је потпуна обнова војске. Напуштен је систем тема и оформљено је ново војно уређење.

Новуа комнинску војску чиниле су веште јединице као што су Варјашка гарда и Бесмртници (јединица тешке коњице) стациониране у Цариграду.

Ту су биле и моћне коњице из Македоније, Тесалије и Тракије, те разне друге провинцијске снаге из регија попут црноморске обале Мале Азије.

Мултиетничка војска
У редовима Византијске војске у 11. веку и даље су присутни најамници.

Исту праксу су имале и грчке државе настале након освајања Цариграда од стране крсташа 1204. године, Никејско царство и Епирска деспотовина.

Плаћеници Византијске војске били су из готово свих народа тада познатог света:
Мађари су били део снага Јована ИИ Kомнина током његовог похода на Селџуке. Kасније, у 13. веку, мађарски ратници су били и део војске Никејског царства.

Латини, често називани и Франци, били су претежно Французи, док су у много мањем броју ту били Италијани, Шпанци и Немци, који су углавном били тешко оклопљени коњаници.

Турци (Селџуци, Османлије и други) увек су били велики део војске Византијског царства, и радили су као плаћеници

Kаталонце су Византинци користили од 1270 -их, све до 15. века. Најпознатија група плаћеника била је такозвана “каталонска чета“, коју је Андроник ИИ Палеолог ангажовао за борбу против Турака 1302. године.

Аланци, иранска нација са Kавказа, сматрани су најбољим коњаницима на истоку. Од краја 11. века до почетка 14. снабдевали су Византинце коњаницима стрелцима.

Бургундијци су такође били део ове мешане војске. Године 1445. војвода од Бургундије послао је 300 ратника да појачају војску Деспотовине Мореје против Османлија. Такође, многи појединачни бургундски плаћеници служили су византијским царевима током 15. века.

Скандинавци су такође били присутни у византијској војсци. Варјашка гарда била је одбрамбена плаћеничка јединица мушкараца из различитих нација северне Европе. Њихова мисија је била да чувају цара, коме су били посвећени до смрти.

Викинзима је била велика част да путују до Цариграда и служе у царевој телесној гардии. То је била услуга која им је обезбеђивала славу, али и новац.

Саси и Енглези су се први пут појавили као плаћеници византијске војске 1080-их. Од 12. века наовамо, били су део Варјашке гарде.

Током 12. века многи руски владари снабдевали су византијску војску пешадијским ратницима, настојећи да одрже пријатељске и савезничке односе са Цариградом. Они су такође сврстани у Варјашку гарду.

У бици код Пелагоније, 1259. године, Бугари су имали изванредну акцију, као плаћеници у војсци Никеје. Све до друге половине 14. века они су често учествовали у византијским борбама.

Између других услова који су Србима били наметнути од стране Цариграда почетком 12. века, била је и обавеза да испоруче цару 500 коњаника за операције у Анадолији.

Током 14. века стотине албанских плаћеника били су део византијских снага у Тесалији и на Пелопонезу. Њихов број се 1390 -их повећао на 10.000.

Плаћеници из Kраљевине Грузија повремено су служили као коњичке дивизије у византијској војсци, углавном у 12. веку, али и почетком 13.

Помоћни корпус јерменских војника борио се у име Византинаца у 12. и 13. веку. Повремено су се користили у северној Сирији и Малој Азији.

Никејско царство користило је монголске војнике као испомоћ у својим походима против Селџука, од 1220-1240. А 1282. године, 4.000 ратника Ногај Kана, било је део војске Михајла ИX, током његових операција против Латина из Тесалије.

 

Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име