ЗАПИСАНО ПО ЧИТАЊУ ИЗБОРА ИЗ ПОЕЗИЈЕ
МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Тешко је пророковати шта све дављеник у срцу види загледан у огледало – сузу и дубоки уздах, можда коротника за оним што јесте било, а чега више нема, или заветника који чини све да ситне честице времена сакупи и сачува у сећању за: када буде био, а да га више нема. Из тих записа академик Матија Бећковић је, поред осталих, учинио благодарје националној књижевности именујући се као најособенија литерарна структура свога времена.
Прва неподесност са којом се говорник о његовом стваралаштву сусреће је – шта рећи што велики умници и теоретичари књижевности већ нису изрекли о једном од најволуминознијих дела наше поратне књижевности и аутору чији стваралачки наум нису стишале године и већ речено, нити га је спознаја о неспорној величини осујетила да и даље злати све чега се дотиче. А све, досита, јесте тако.
Од давних стихова који вековече љубав, посвећених Вери Павладољској, његовој вољеници и животној сапутници, која је раним заласком закрилила његов аутентични емоционални збир, и из неки усудних простора помогла му да његов сетни призив учињен из свег гласа чујемо сви који јесмо невични у казивању најтананијих емоција, а живимо их трпећи их са врха језика – неизговорене.
И када експлицитно не помиње њено име она је оставила довољно видљивог трага по коме ће Матија Бећковић одмотавати своје емоционално клупко и чинити непрестани призив, јер се постарао да је на његовим уснама има камогод му се сетни поглед запутио.
/Доћи ћеш путем којим си морао доћи/, рећи ће Бећковић, у надахнутој поеми КАД ДОЂЕШ У БИЛО КОЈИ ГРАД, записујући судбински призив који је прирођен свакоме живоме створу, нарочито онеспокојавајући његовој генерацији, /и сретнеш ону коју мораш срести/, која је била твој живот и пре него што си је срео, позни доласци ти се неће учинити страходобним, какви најчешће јесу. Јер, град чине људи, понајпре они који су се из неке велике ( макар имагинарне ) даљине запутили према теби, да се заувек у твоје срце угнезде. И, маколико се путовање чинило дугим, колико и мисао о повратку – повратка више нема.
Путовање се наставља и трагање за водиљом има смисао подвижништва све док корак двоструко одјекује – твојим батом и батом још некога, ко с тобом путује, казује Бећковић, а онда се, у посве необичном дану, бат једних корака утиша и све добије други смисао. Закаснели путник више није сигуран ни да чује одјеке својих корачаја, а оне друге почиње да ослушкује у себи, нарочито када се ветар ускомеша и заврти прашину око трагова који у људској свести довека трају. Фактор време онда губи значење, јер чврстих обећања о поновном сусрету, сетно записује Бећковић – нема. /Ни смрт више није баук, јер се не догађа први пут/. Коликогод живели, све године ће протећи као једна, али ни једна неће личити на Веру Павладољску, ону која му је, како каже, дала и оно што ни сама није имала.
Неподвојива је његова мудрост изречена о животу и смрти, јер упућује на сазнање да, док прича о вољеном у некоме траје – или се овако казује, он живи и, како каже, нема везе са гробљем и са смрћу. Дакле, у његовом казивању нема инволуције, јер је сасвим уверен да постоји само један град, један долазак и само један сусрет – први и једини, који се никада пре и после није догодио. Зато и постоји оваква поезија – надвремена, већа од живота који пре или доцније некуд затумара, а остане, како каже Бећковић, /једна једина реч, један град у коме си је чуо и једна уста која су је рекле/. (Мало ли је?!)
У његовој биографији записало се да се једном давно запутио из родне Сенте у Црну Гору, у Ровачке брегове, у Веље Дубоко, у своје прапостање, у праочинство, да се подучи предачким вештинама живљења и умирања, достојанствености у имању и немању и заклетви јединственој на овим усусдним просторима. Све то касније чиниће основу и потку знатног дела његовог стваралаштва изнијансираног у кажама величанствених размера, међу којима су: РЕЧЕ МИ ЈЕДАН ЧОЕК, МЕЂА ВУКА МАНИТОГА, ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ, и неколике друге.
Његово духовно везивање за очев лик који му се искрао из вида у тренутку када му је био најпотребнији, оставило је нарочито упечатљив траг у песми ОЧИНСТВО, у којој живи позније године од оних у којима је запамтио очево лице.
Доследан величини заклетве коју је дао, Бећковићев отац је зашао у непочинство, али је остала проказаност у речима убиоца од којих је млади Бећковић зазирао и туговао због обостраног братоубилаштва, проклетства које нас вековима прати на овим просторима, на којима су и храброст и кукавичлук кажњавани – смрћу. Они који су знали да се прећуте нашли су се између та два одређења и дочекали су да буду носиоци свеколике части. Јаме су одувек постојале ( КАЖА ), али нико није спреман да каже да их је пунио. Ко нема гроба није ни живео, рећи ће, а то значи – ако неко није живео не може бити мртав, а ако није мртав нико га није убио, казује Бећковић. И, тако у недоглед у махнитом тумарању, за многима – без гроба и укопа.
У таквим околностима усудник је принуђен да се учи вештини бежања, да се унапред осуди на ћутање и непојав, да удаљи себе од себе и западне у самозаборав. Бећковићу се то, на срећу, није догодило. Из камене прадедовске колевке зањихала му се постојаност тврђа од станца камена. Рано је схватио да је /погинуо онај ко образ изгуби/, јер то је /најдрагоценије људско имање/. У окружју где је немање једино благо а образ битнији од њега, заклетва је многе бестрагала и коштала живота. Чак и после стишавања ратног фијука, јер поделе на ове и оне, нажалост, ни до дана дањег не јењавају. Отуда, ни ово врме које живимо није лишено промашаја и бесмислица, рећи ће , глупости се много намножило (БАЛАДА О ЖАБИ ) па би могло да буде свеједно бити ништа или ишта. У бити то и подразумева свестран и трајан губитак.
Остало нам је, дакле да се /још ћерамо/, јер ако смо се до овде ћерали да би ту стали, џабе смо се ћерали, каже Бећковић, у поеми јединствене језичко стилске структуре ( ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ ) из које је проговорио његов вишеслојни јед који се деценијама патинио. Јер и када је све потаман има места за ћерање, будући да и даље своју побожност приносимо пред православни и кривославни крст, али ћемо то чинити, извесно је, иако смо некрштени. Ко о томе брине ако је ћерање наш вековни и одвећ навикнути план?!
Да ништа није грађено, само оно што је срушено било би доста (ХЛЕБА И ЈЕЗИКА). Због вештине рушења, инсистира песник, имало би смисла градити нову кућу, макар пуста остала, али да буде закровљена плочама како не би лако горела, била би то кућа која би имала отворена врата за госта коме би најбоље било да не долази. Јер, долазили су моћни и оставили патњу и немоћ из које не можемо знати шта не можемо. Да ваљамо и пећина би нам била доста. И најзад – каже Бећковић, у немању свега нам је на претек, само нам мањкају људи, /они су језик/, а без језика куку и леле нама. Кад језика нема ни чоека нема. Језик је кућа и кућиште и стабло за вешање, нарочито ако се до ње држи.
Књига ОГЛЕДАЛО у којој је учињен сажетак Бећковићевог стваралаштва, а која је штампана у издању Међународног фестивала поезије Смедеревска песничка јесен, око које се увило ово казивање, садржи још неколико песничких целина које ће несумњиво бити предмет (или већ јесу ) даљег свеобухватнијег књижевно критичког истраживања. Поменимо његов осврт на вековну косовску драму, светосавље, значење лика и дела починувшег патријарха Павла и неколико других наслове. Књига Огледало је штампана 2О15. године поводом уручења престижног признања Златни кључ Смедерева Матији Бећковићу, по чијем срцу су се (ако сам га пажљиво читао ) записали губитак и добитак подједнако.
Текст „Суза или мина” о стваралаштву Матије Бећковића, који је објављен у „Ћирилици”, додатку за културу дневног листа „Дан” из Подгорице, је понео награду Културно-просветне заједнице Србије за књижевну критику „Милан Богдановић” за 2021. годину и ми тај текст у целости објављујемо овде по специјалној дозволи и молби аутора.
