“Музика се не налази у нотама већ у тишини између њих” рекао је Моцарт једном,
вероватно мислећи на суптилност емоције која изазвана звуком ‘’таласа’’ на границама извођачке технике и написане партиуре… Али да… то су примитивна и застарела размишљања па тако данас имамо музику која се не пише већ се програмира, не изводи се него се репродукује из дигиталних нула и јединица. Емоција је неважна, аутор је исто неважан а извођач је контроверзан. И то је рецепт за висок пласман на једном парадном такмичењу које се зове Еуросонг.
Фестивалска песма би по свом облику требала да буде једна химнична композиција која у концепту европских земаља треба да представља на аутентичан начин сваку земљу. Годинама уназад (а некако упоредо са појавом разних права) сведоци смо да је фестивал Еуросонг постао полигон за показивање политичких, окултних и содомских вештина. Нагледали смо се разних рогатих наказа, подвојених полова, и многих других лудака на шта не желим овај пут да трошим речи. Моја бол је Србија и немогућност да се одупре тренду већ се улива у ту бујицу која води у бестраг заједно са осталима…
У свету који нас окружује емоција је постала прецењена, непотребна… кринџ. Никад нисам мислио да се то може догодити у нашој музици, она је одувек била део наше душе и ткала је свом снагом наш идентитет. Са њом смо се рађали и умирали, одлазили у славне битке, пружали отпор и подизали устанке, на крају… уз појење ми смо одлазили у вечност. Шта се десило? Ко је откупио права на емитовање наше емоције?
РТС као национална кућа ставила је монопол на одлуку ко ће и на који начин да представља Србију на том такмичењу. Праве избор песме, између чега бирају? Дословно, сви до једног, извођачи су били у константном фалшу изводећи своју песму преко матрице. Водитељи у пластичним и шљаштећим сакоима, јефтини сепареи у којима седе неки млади људи које први пут видимо а кад их чујемо схватамо да су потпуно осакаћених душа. Који су то људи уредници на РТС-у па такве ствари допуштају? Управо то питање сам постави недавно баш у том РТС-у док сам чекао на снимање једне емисије, на које ми је организаторка снимања само слегла раменима. Није ми ништа рекла али је то значило ‘’шта ћеш, то ти је данас тако’’.
Зато што су годинама слегали раменима пред неукусом и бахатошћу Оливере Ковачевић, пред самовољом Николете Дојчиновић и пред тезгарошким менталитетом Бојана Суђића, данас смо у позицији да будемо у тренду и да нам музички програм излгеда ‘’дај шта даш’’. Лажни елитистички приступ РТС-а је потпуно урушио уметнички израз и креативност, стављајући своје лажне ауторитете који се крију иза титула у прве редове.
Пробудите се и освестите господо, ВИ који треба да културу својим радом подижете на један виши ниво. Престаните да делите Србију, нема две. Ово је једна једина наша, а лек за свој его и лажни елитизам пронађите на неком другом месту а не на националној фреквенцији која припада свим грађанима.
Ове редове написао сам ја, композитор Вељко Кузманчевић чије српско дело ‘’Лазарус’’ је позвано на извођење у Carnegi Hall, који је за Видовдан свирао са симфонијским оркестром свом народу на Савском Тргу поред споменика Стефану Немањи, који је изводио своја дела на Коларцу и великој сцени Народног позоришта и шест месеци свирао турнеју са Краљевским гудачима Свети Ђорђе, док сте исти ВИ са РТС-а слегали раменима и били глуви, „шта ћеш, то ти је данас тако“.
