У Музеју „Старо село” у Сирогојну пред посетиоцима мајстори из народа правили су земљано посуђе, корпе од прућа, плетене џемпере од вуне, стара јела и пића

Природни материјали, вековна умећа и веште руке удружени имају моћ да створе употребне вредности, корисне и дуговечне, какве су столећима, пре овог доба масовне производње добара, служиле нашим прецима.

Али нестају ти лепи народни послови, који су чином израде доносили задовољство мајстору, а радост кориснику направљеног. Неповратно узмичу пред налетом пластике, вештачког, нездравог. Још само понегде могу се срести ручним радом обликовани дарови природе. Као што је било недавно у Музеју „Старо село” у Сирогојну, чувару народне традиције.

Изворно наслеђе

Овде је изворно наслеђе приказано у оквиру централног обележавања манифестације „Дани европске баштине” у Србији.

Веште руке мајстора из народа правиле су пред посетиоцима земљано посуђе, корпе од прућа, плетене џемпере од вуне, стара јела и пића. Окретало се ручно коло на коме је обликован лонац из Злакусе, док је од врбовог прућа настајала лепа и корисна корпа. Плетиље из Сирогојна преслицом су преле вуну и потом од ње плеле џемпере, а домаћица у народној ношњи (коју је сама сашила) завијала је у биљне листове прастари шљивани колач.

– За добар земљани лонац важан је прави материјал, затим да је прављен на ручном колу и добро испечен, на око 750 степени. Ми у Злакуси, где се овај занат вековима преноси са старијих на млађе, посуђе правимо од мешавине глине из села Врањани и камена калцита из Рупељева. Изворни начин рада смо сачували, занат има географску заштиту, а уписан је и на листу Унеска. Производи нам се увек добро продају на тржишту, јер се зна колико је храна укусна и здрава кад се полако спрема у земљаној посуди. Али ми, изворни произвођачи из Злакусе, нисмо заштићени од оних што крај магистрала продају некакве копије које називају злакуским, мада с нашим селом и занатом то нема везе – прича за „Магазин” мајстор Милојко Никитовић док обликује лонац на ручном колу. Уједно хвали Музеј „Старо село” што обавља презентације злакуског лончарства и обуку заинтересованих посетилаца за овај занат.

Тик уз лончара, овде је свој посао стрпљиво радио мајстор корпар. То је Милан Павић из ужичког села Горјани, који једини ручно плете корпе у овом делу Србије. Од прућа врбе, као у давна времена.

– Ово је врба ракита, која расте у мом имању поред воде у Горјанима. С њеног прућа не љуштим кору, тако корпа неће бити оштећена ни кад покисне, овако је чвршћа и дуже траје. Прво летвицама (званим витке) од белог граба направим основу, па око ње ручно плетем пруће. Ко зна ово да ради брзо му иде посао. Кад имам материјала, могу дневно пет корпи разних величина да направим. Има и сада купаца који их наручују, воле старо и природно. Рецимо, на врху златиборске гондоле на Торнику странци радо купују моје корпе. Наши људи, уз корпе, све више траже прућем оплетене стаклене балоне за ракију, за весеља и здравице. Продаја иде и зараде има, али млађи ово неће да раде, мада би могли лепо да живе од прављења корпи – казује Милан.

Искусне плетиље

Док две искусне плетиље пред посетиоцима „Старог села” предењем и плетењем вуну претварају у лепе одевне предмете, наспрам њих је своја умећа приказала свестрана Милка Савић из ариљског села Миросаљци. Она и њен супруг Раде успешно се баве старим занатима и сеоским туризмом, што су и телевизијске емисије приказивале. Овде су изложили народне ношње, везене кошуље и народне капе које сами шију, домаће ракије, слатка и разне друге ђаконије по кућној рецептури. Посебну пажњу привукло је Милкино прављење давнашњег колача од шљива, такозваног шљиваног колача.

– Наши стари су га од давнина правили, да се нечим засладе. Кува се пекмез од шљива до одређене густине, па дода мало пројиног брашна и прокува. Затим разлије на биљну лиску (купусну, винову, купинову), па се то после дуго суши на сунцу или промаји, по месец дана. Ми шљивани колач сада правимо за нас и госте, а пакујемо га и за продају. С тим што колачу додајемо мало ораха и лешника, сушимо га у сушари, па модлом обликујемо. Продајемо га у нашем крају и за њега влада интересовање, јер је то природан и здрав колач, без адитива, који може да траје – објашњава нам Милка Савић.

Злакуско лончарство сада и у књизи

Уз приказивање занатских вештина у Музеју „Старо село” овде је представљена управо објављена књига „Злакуско лончарство – нематеријално културно наслеђе човечанства”, у издању Етнографског музеја у Београду (на српском и енглеском), плод вишедеценијских истраживања ауторке др Биљане Ђорђевић из Народног музеја Србије. Реч је о првој књизи из едиције Центра за нематеријално културно наслеђе Србије (објављена је и још једна: „Ражањско црепуљарство” исте ауторке). – Добра глина и одговарајућа техника омогућили су да занат Злакусе опстане и у овом времену – казала је Биљана у „Старом селу”.

 

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име