Крагујевац, истинита легенда
што лети на крилима гаврана…
Октобар, тај пурпурни и тужан,
што се буди прекинутим животом,
не осећа ништа…
Не наслућује дан нечовечан и ружан.

О, зар Крагујевац да д̑а још млада,
нерасцветана срца том злочину?!
Зар је могуће да зора једна
прекине пупољак у мирисавом цвету?!
О, зар им није било жао очију малих, очију кристалних,
зар човек може то да учини?!
Где им је срце човечије?
Где им је милост људских бића?

О, октобре месече смрти,
зашто си дао да задњи бљесак очију
види немилосрдне дивљаке
што врше крваву освету своју?!
Ваше очи живе у мени,
ваше очи су сад део неба,
део сунца, део звезда.

Над уснулим телима сад падају
суморне октобарске кише..
Од њихових злокобних најезда
ожутело лишће у невољном паду
прекрива њихов вечити дом.
Све је тихо. Само још тај хладни камен
подсећа на увеле пупољке некадашње радости и живота.

Не жалите ви, децо мала,
свако рађање зоре подсећа на вас!
Не плачите ви, децо јунаци,
заборав никад наће пасти на вас,
ви само спавајте мирним сном.
Хероји сте, што су живот свој платили
црним смрти кишама,
да се живот данашњи наш
са срећом рађа у нама!
Мирно сад спавајте ви…

А кад једног дана
блаженство прекрије нашу земљу
и кад се пробудите из вечног сна
нежним Христовим додиром непојамне љубави,
опет ћемо у слободи срећни бити
и опет неким бескрајним,
блиставо-зеленим пољанама трчати,
опет ћемо радосно лутати по звездама
и у њима, нашу младост срећну и заједничку, тражити,
поклоњену, мали хероји, вама!

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име