– Значи, долазите вечерас код мене после промоције.. Шта хоћете да вам спремим? Хоћете јунећи гулаш са пире кромпиром или да наручим и неки роштиљ? Могу и пицу да направим… или ћете нешто друго?
– Е, ајде жено, немој компликовати, где ћеш сад и да куваш! И како уопште све то спремаш у тој минијатурној кухињи, ни радну површину немаш у њој? Онај трпезаријски сто си претворила у радни сто, од елемената за накит и бројанице немаш ди иглу да спустиш… Чуј, долазимо код тебе да се видимо и испричамо, хоће о.Угрин да ти поклони своју књигу са посветом и то је то, какво јело!
– Ајде секо не причај глупости знаш да волим да вас угостим, реци ми само шта желите. И да ти дам оно све што сам ти узела у Темерину. Донела сам ти и Моцарт кугле, само то даље од о.Угрина, знам да ће ти их узети (наравно, цркавање од смеха са обе стране)
– Ти бре Софија ниси нормална, шта си ми сад донела, стварно немам речи!
– Ајде, ајде, знам секо да све то волиш и да ти треба.
….
Не морам ни да нагласим шта нас је све сачекало кад смо стигли. То није била нека пука вечера, то је била права правцата гозба којом нас је изненадила: све је уприличила – и гулаш и роштиљ и пицу. И све је сама направила, паралелно радећи на порталу, правећи накит, уговарајући састанке… О томе колико је све било укусно, да и не говорим. И све зачињено њеним враголастим смехом и шеретским упадицама. То је само она умела да изведе за своје људе…
Мудра, посебна, јединствена. Уметник у души. Вишеструко обдарена талентима… Али пре свега она, која је чиста љубав.
Наша Софија Ињац!
