И дођу тако зоре које зборе
Више него многа уста пуста,
Када ти очи даљином горе,
Кад се растопи магла густа.
И дођу јутра као туђе сутра
Када ти буђење није чуђење,
Кад крв на небу слути прекосутра,
Кад нова мисао није луђење.
Понекад милом замахну крилом
Нек се душа сети да може да лети.
Блатњаве стазе огрни свилом
И пробај изазову одолети…
Јер многе приче једна другој личе.
И многе ране горе као слане.
Најмање се чује истина што виче.
Највише се памте лажи шапутане.
Образ се бори да не изгори
Док зором звечи одјек празних речи.
Хладноћу у оку лед у срцу створи
И коначно тишина – прија и лечи…лечи…
literaryworkshopkordun.com
