„Севастопољске приче, Крајцерова соната, Васкрсење“ – Лава Николајевића Толстоја,
„Беле ноће, Браћа Карамазови, Понижени и увређени – Достојевског, Музика Рахмањинова и Чајковског, приче Чехова, стихови Буњина, Ахматове, Јасењина, Блоха, Слике Илије Рјепина,Третјаковка, Ермитаж, Руске сказке, иконе Андреја Рзбљова – све је то Русија „Свјатаја Рус“, која већ сто година живи у Београду у храму Свете Тројице.
Храм Свете тројице на Ташмајдану у Београду познат је као Руска црква. Ове године
обележава век постојања. Подигнут је 1924. године, а архитекта је био познати Валерије Штасевски.
Професор докор Сергеје Лукач, оснивач катедре за Новинарство на ФПН говорио је да су у новинарству „чињенице свете, а коментари слободни!“. Можемо ми поштовани читаоци бити и русофили и англофили, али је чињеница коју потврђују историјски извори да без руског уплива у уметности, архитектури, музици, лице Београда не би било овакво како јесте, а судбина српског народа и Европе била би другачија. Не би претерали ако кажемо да без Руса нас сада не би било. Да Цар Николај Романов није одлучио, иако Русија у то време фактички није била спремна за рат, да подржи малену Србију и уђе у рат…
После октобарске револуције бројне руске избеглице нашле су уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Са баћушком Виталијем разговараи смо на други дан славе храма Свете тројице, и он нам је говорио о историјату храма, хору и светињама које се налазе у храму.
Далеке 1924. године на Ташмајдану иза здања Цркве Светог Марка, као мала плава печурка после кише изникао је храм Свете Тројице. Пре тога на том простору било је гробље. У храм су долазили не само Руси, већ и Београђани – житељи главног града.
На освећењу новембра 2022. године, храм је био пун верника, Руса и Срба, а бакица која је стајала поред аутора текста рекла је „Када Бог да да се роди човек, да му душу, када је Бог нама послао нашег Баћушку дао му је осећај за друге људе, за децу и топлу словенску душу. То је човек коме су дух и душа подједнако развијени и чине оно што се назива БОГОЛИКИ ЧОВЕК.“
ИСТОРИЈАТ ХРАМА
Отац Виталије о историјату храма каже:
– После октобарске револуције и те пошасти која је задесила руски народ 1920.
године , велики број руских избеглица, тачније неколико стотина хиљада, обрео се у Србији, односно тада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Примљени су гостољубиво, братски. Многи су нашли своје ухљебљење и посао. Војници у војсци, архитекте у министарсву за урбанизам и ахитектуру, а музиччари и балерине у Народном позоришту.
Године 1924. саграђен је наш храм. Руска црквена општина купила је земљу на
Ташмајдану и први свештенослиужитељ био је Петар Белодедев. Од тада у нашем храму врше се свакодневна богослужења на којима подједнако учествују и Руси и Срби, а ми смо једноверни и једнокрвни народ. Иста нам је вера. И Руси и Срби у нашем храму налазе духовну утеху, окрепљење и помоћ.
Сваке године на други дан наше храмовне славе у нашем храму служили су Србски
патријарси. Ту добру традицију спских патријарха , од баженопочившег Димитрија Павловића, Викентија, Германа, Павла и Иринеја наставио је и патријарх Порфирије. Служио је 2023. године, а ове 2024. године његов викарни епископ Доситеј. Сви они служили су на други дан Свете Тројице, наше храмовне славе Свету Архијерејску Литургију. Свакодневно осећамо пажњу и братску љубав Српске православне цркве ка нашем храму.
ИКОНЕ У ХРАМУ
Руски уметник Путјатин својим иконама украсио је иконостас нашег храма. Руси који нису имали новчаних средстава даривали су свој храм својим личним кућним иконама.
1927. године Смоленска Бгородица Одигитрија приспела је у наш храм.
Два кивота са светињама пристигла су 1933. године са Свете Горе. У њима се налазе делови моштију Св. Пантелекмона, Св. Врачева Козме и Дамјана, Св. Андреја првозваног и Св. Маманта.
Пристигао је и крст Св. Јована, а у средини крста – налази се образ нашег Господа Исуса Христа.
У новијој историји са Свете Горе дошла нам је икона „Достојно јест“. Она је заштитница Свете Горе и израђене су три копије. Једна се налази у Саборном храму у Софији у Бугарској, друга у Русији и трећа у нашем храму.
Многи људи који долазе у наш храм осетили су утеху, помоћ ове Богорице и за услишене молитве приложили су јој дарове у знак захвалности (прстење, накит и остало).
Неким чудом Богу знаном у наш храм је дошао и шал царевића Алексеја. Породица која је дошла из Аустралије, контакирала је Московску патријаршију и доставила им ову светињу која је подељена на неколико делова и један део смо добили и ми. Тај шал су царевићу Алексеју исплеле лично његове сестре једном приликом када је био болестан.
СВЕТЕ ЖЕНЕ КСЕНИЈА И МАТРОНА
Сваке суботе у нашем храму пре бденија у 16 часова и 30 минута већ дуги низ година служи се молебан Светој Ксенији и Светој Матушки Матрони. Ове две светитељке су веома поштоване у Русији и свака кућа и породица има њихове иконе. Богу хвала и овде у Београду велики број верника и срба и руса посећује ова богослужења и узноси своје молитве овим светитељкама.
Далеке 1988. године учествовао сам у чину канонизације Свете Матроне. Сећам се да су сви цивили из тада Лењингарда када су носили улицама града икону светитељке сви плакали, а народ је клечао на коленима на улицама. То је за мене био упечатљив духовни догађај којега се и сада сећам, истиче Отац Виталије -2013. године био сам у пратњи блаженопочившег Патријарха Иринеја који је те године
посетио Русију. Били смо у Петрограду на Смоленском гробљу и тада је старешина свима нама поклонио мали камичак са гроба свете Ксеније. И ја сам добио један и донео га у наш храм и од тада он се налази испод десне певнице.
ДУХОВНО БУЂЕЊЕ БЕОГРАДА
Од 1980. године велики број руских и српских монаха и монаха са Свете Горе долази у
наш храм и учествује у богослужењу. Један од њих био је и отац Јустин Ћелијски. Он је долазио код старешине храма оца Виталија ( деде Оца Виталија који је био старешина од 1946. до 1974, године) на исповест. То је било велико окрепљење за све вернике који су свако на свој скроман начин, али од срца искрено узносили молитве Господу. Сећам се часа када сам имао ту част да узмем благослов од њега. Било је то 1974. година, а Ава Јустин је дошао из манастира да би присуствовао опелу старешине нашег храма. А друга прилика када сам га срео, била је када се упокојио отац Ђуре Кангрге, доктор Недељко Кангрга. Мој отац Василије возио је ауто у коме је седео отац Јустин. Том приликом сам разговарао са њим и добио благослов.
Тај разговор са оцем Јустином, као и мој рад са монахињама у Жичкој епархији Владике Стефана, као и у хору „Бошка Југовића“ у Трстенику где сам руководио хором, могу да кажем да је пресудно утицао на мој животни позив и то да постанем свештенослужитељ!
О ХОРУ
У нашој цркви негује се појење и то је тако од оснивања нашег храма до данашњег дана. У последњих двадесет година традиција је, тачније обичај да наш хор поје не само на бослужењима већ и у разним духовним пригодама! Појање хора подвлачи духовну лепоту иконе и важан је у целокупном утиску који верник има када ступи ногом у храм. Оно што човек чује недељом на бослужењима у храму, управо је наш хор који украшава богослужења.
ИКОНОПИСАЧКА РАДИОНИЦА „СВ. АНДРЕЈ РУБЉОВ“
После бомбардовања 1999. године, тада лењинградски владика Кирил II и председник
синодалног одбора за односе са другим верским заједницама донео је икону свете Матроне и од 2007. године служимо молебане пред њом. Доста народа долази и ту налазе утеху и помоћ.
Важан део наше цркве је иконописачка радионица „Св Андреј Рубљов“ и она је
учествовала у обнови нашех храма после бомбардовања. Лепота икона које су настале у овој радионици наглашена је појењем хора, које је торжествено посебно недељом.
1988. године је обележена хиљдугодишњица крштења Русије. 988. године руски
изасланици су боравили у Цариграду и распитивали се која је вера најбоља… Тада су чули визинтијско појање у Влахеринској цркви у Цариграду и како кажу летописи нису знали да ли су на небу или на земљи . Тако су се осећали док су слушали то појање. Хоћу да кажем и нагласим важност и улогу хора у нашим богослужењима.
1985. године српска држава вратила је СПЦ земљиште на Врачару. Патријах Герман са
својим архијерејима 10. маја служио је прву литургију у зидинама храма Светог Саве (зидине су биле високе 12м метара и простор је био запуштен).
Богу хвала кренула је обнова – духовно буђење српског народа, завршава Отац Виталије.