„Жива била и велика порасла “, каже бака и узима ми торбу коју држим са обе руке. Огрће свој шал са ресама и одлази у цркву . Сутра је Божић…
Ја је чекам, и гледам кроз прозор – који је украшен разним шарама и прелепим белим цветићима – прави мали витраж од чаробњака зиме.
Не мрдам, не одвајам се од прозора док се она не врати. Образи су ми хладни, а у кухињи је топло и мирише на штрудлу са маком, кору од јабуке која је на шпорету у коме ватра полако пуцкета и баца искре. Сат у куту откуцава, свечано, монотоно и тужно. Казаљке се померају, птичица излази на сат времена али моје време не иде. У мојој детињој машти баку је прогутала неман звана зима и ја стрепим за њу, и плашим се, и питам се када ће доћи? Чекам је. После пуно, пуно времена како ми се чинило тада врата се коначно отварају и улази бака пуна белих пахуља које су залепљене на њеном шалу, пуна Божићне радости и поклона, наша бака…
„Сутра је Божић, ко први устане, биће мој положајник“ – каже бака и гледа нас децу, мене и две старије сестре. Наравно да целу ноћ нисам спавала, јер сам једва чекала да будем тај бакин први вредни положајник, не због поклона већ због баке, празника -Христовог рођења и чаролије коју он доноси у нашу малу кућу.
У мраку собе буде ме мириси: чај од липе, печеног хлеба који се пуши на столу умотан у ланену крпу, мирис тамјана, и звук звона који улази кроз ситне поре стакла и буди ме као најлепша бакина успаванка. Сад каже да нема ни четири, али ја сам на ногама и већ обучена, и спремна јер ја сам први бакин положајник. Иако имам пуних пет година.
„Колико варница толико здравља, парица, напретка, слоге, гушчади, колико варница толико пилића, прасића, и сваког добра домаћици и свим укућанима овога дома“ – причам ја, понављам за баком и померам бадњак у ватри (џарам) , а искрице од ватре лете, излазе из шпорета и чини ми се као мале звезде обасјавају бакину кухињу.
Са мале столичице троножца, бака ме премешта – носи ме за сто, јер сам мала и не могу сама, до велике столице. Добијам послужење: мед, а онда долази ручак. А до ручка грудвање на снегу, санкање и играње са великом децом из улице. Вече пред Божић, Бадње вече, осим по укусној трпези (бакиног пасуља , бакине штрудле тј. пита од дулека, купуса , јабука, сувих шљива и смокава, куваног вина, ораса , грожђа, белија, тј. смедеревки) памтим, и памтићу целог живота по бакиним сликовитим, топлим причама о нашим прецима, о Божићним обичајима, њеној младости о прелима…
Бака је причала, са свог престола (велике дрвене столице поред шпорета) загледана у витраж прозора , као да ликове о којима нам прича види тамо – на окну живе.
А у тој причи су деда Јован и Мића – који су обарали пук војске, када су били у ондашњој војсци и за то су добијали чак по два сомуна тј. хлеба, ту је и деда Милан који језди у мојој дечјој машти као Деда Мраз на огромним саоницама – продаје млеко госпођама у Београду, а када га прода у празним кантама деци доноси пуно колача. Ту је и баба Милица (прека и опасна, вредна и окретна али језичара) – она би за Божић пекла пиле и закључавала у свој орман, као и остале слаткише да би преживели и после Божића. Правила је и прелепе гурабије. У причама бака обавезно спомене и ујака ловца – Живана који уочи Божића одлази у шуму испод Авале и доноси Бадњак велики као кућа, а за Бадњи дан уноси га у кућу – као знамен Божије љубави, напретка куће, домаћинства и здравља чељади тј. укућана…
Овог Божића, као и седам ранијих пред Бадњи дан одем на гробље – до њихове вечне куће – упалим свеће за све њих, а сутрадан или већ у поноћ када се поздрављају Бадњи дан и Божић, на поноћној литургији – сретнем их .
Гледају ме са зидова цркве кроз фреске и очи Светих – моји живи преци и шапну ми:
Вољени никад не умиру! Нема смрти, има само сеоба из доњег у горњи свет! (Милош Црњански) И бескрајан плави круг и у њему звезда која трепери!
Христос се роди – Ваистину се роди!
Чекам Васкрсење мрвих и живот будућег века!
АМИН!
