Хришћани нису несвесни греха: напротив, њихово свакодневно подвижништво и напори усмерени су на борбу с њим.
Ипак, они од њега нису устрашени егоцентричним страхом индивидуалне кривице јер је ту Христос «Који је узео грехе света» (Јн 1, 29) и «Који је васкрсао из мртвих».
Оно са чиме се овде сусрећемо јесте верност истини људске егзистенције, истини пада и, сходно томе, обновљењу човека што искључује идеалистичке обмане, утопијска стремљења и улепшавања која дају сигурност.
Оно што је овде у питању, јесте радикално нови квалитет живота који чини хришћански морал, хришћански етос, који је различит од стремљења чак и за најплеменитијим моралним постигнућем.
Пре свeга другог, хришћански морал гледа на лични идентитет човека.
Први и коначни корак је поистовећење човека са његовим правим селфом (= «Ја»), одбацивање маске која му је наметнута егоцентричним потребама за спољашњим и формалним повиновањем уз захтев за друштвеним признањем и поштовањем.
Оно што хришћане превасходно занима није врлина, већ истина.
Ако врлина постане аутономна, она може човека да одвоји од Бога.
Истина не може да буде аутономна и не може да узрокује подвајање, пошто она није део живота већ живот у његовој целосности.
Ако је читав човеков живот кретање издалека ка Богу, онда, једноставно, то кретање ка Њему представља почетни однос са Њим.
Оно што одваја човека од Христа и од Цркве је кривотворење живота, «егзистенцијална лаж» маске супер-ега и потчињавање спољашњим формалностима конвенционалног понашања.
„Промене које врши хришћанин не налазе се у облицима спољашњих утврђених обичаја», каже у макаријевској омилији, „као што већина људи мисли замишљајући да особености и разлике између света и хришћана ту леже у спољашњем поступању и обичајима…
А оне су заправо у обновљењу ума, у миру нашег расуђивања и у љубави и небеском еросу према Господу.
По томе се нова твар хришћана разликује од свих других људи на свету.
Због тога је Господ дошао.“
Овај пасус се завршава закључком да су спољашње поступање и обичаји, објективизирани критеријуми индивидуалне врлине – «наизглед добра дела», како се називају – врло далеко од тога да буду поистовећене са истином спасења и чак могу да одведу човека на другу страну држећи га далеко од спасења и поробљујући га људском славом и поносом.
„Понекад се чак и наизглед добра дела чине ради славе и људских почасти; а пред Богом су она једнака неправдности, крађи и другим гресима„.
Изјаве попут ове често налазимо у списима Отаца..
ИЗВОР: Христо Јанарас: Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено: 05.11.2022.
