Јуче сам прочитала дивну песму о црвеном солитеру.
Вејао је снег.
Мој солитер је сив.
Поред је река.
Она је плава и непрестана.
Ноћу је светиљке много обоје.
Сад имам и беле траке снега.
Оне боје небо.
Како би свет, уствари, лако могао бити чиста радост!…
Стоје мостови.
Небо стоји.
Преко светала града стоји бела црква са три крста.
Све је бело.
Заборавила сам себе.
Хвала ти, Господе!
