Сигурно је само једно:
написаћу једном песму у којој мене неће имати,
зато што ће бити толико лепа,
да ми ту неће бити место.
Она ће бити као језеро које се смирује,
ја брод који је пореметио хармонију воде,
накратко раз(д)орио таласе и
отишао да би било боље.
У тој слици
брину ме једино путници,
путници који безазлено седе на горњој мојој палуби.
Путници за које одговарам.
