Вером је Авраам принео Исаака

када је био кушан,

и јединца је приносио

који је примио обећања,

коме је речено:

по Исааку назваће ти се потомство.

Пoмислио је

да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати;

зато га је и добио као слику.

Посл. Јеврејима  11:17-19

Последњи детаљ старозаветних приповести о Аврааму који је коришћен у Химни Вере је жртвовање Исаака, драматични одељак Пост 22:1-16. У јеврејском предању говори се да је Авраам био десет пута кушан од Бога. Писац Посланице се усресређује на најснажније кушање Авраамове вере, на божански налог дат Аврааму, налог да принесе љубљеног сина на жртву. Ова приповест, у јеврејском предању позната као акведах (везивање) је више димзионална.

Драма вере –прва димензија акведах приповести.

Авраам се суочава са великим захтевом, а библијски приповедач употребом реторичке градације постиже снажан ефекат. Авраам треба да на Морији принесе на жртву: свог сина, и то јединца, љубљенога, у којем је требало да му се умножи потомство. Исаак заправо представљен као спона између божанском обећања и његове реализације и његова смрт могла је да угрози остварење божанског обећања. Драматичност се појача тиме што се Исаак назива јединцем.

Била је то коначна и највећа провера Авраамове вере, искушење које пркоси логици. Међу примерима које наводи писац Химне, једино се за Авраама каже да је кушан од Бога (уп. Сир 44:20; 1Мак 22:52). Ниједан од великана вере није доживео нешто што је упоредиво са овим моментом живота праоца Авраама.

Жртвовање деце божанствима била је уобчајена пракса народа древног Оријента. Авраамов Бог је, међутим, био другачији. То није Бог древних вавилонских митова који је убијао и сопствену децу, па су му стога прихватљиве жртве туђе деце; нити је то божанство хананских култова плодности који су подразумевали да је жртва (плода, стоке и деце) семе којим се обезбеђује божанска заштита. Авраамов Бог га је позвао да изађе из такве религијске средине и да свету представи једног сасвим другачијег Бога: Бога који даје потомство онда када се човек потомству више не може надати.

Тај Бог, сада, тражи оно што је Авраму највредније, сина којим је непосредно условљено обећање о безбројном потомству. Тема обећања је истакнута у 17б-18 и божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28). Праотац се ниеј двоумио.. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8). Присност коју је приметио још св. Амвросије и која карактерише разговор Авраама и Исаака који се крећу од подножја ка врху Морије, осликана употребом израза мој оче  и мој сине појачава ову напетост. Авраамово одговор Исааку у вези питања где је јагње за жртву (Господ ће се, сине мој, постарати себи за јагње, (Пост 22:8) имала је према Оригену смисао и у конкретном историјском тренутку, али је истовремено била и месијнско пророштво испуњено у Христу.

У пресудном тренутку, када је Аврам подигао нож да би усмртио Исака, анђео Господњи га зауставља, саопштава му да се његова вера показала ненадмашном у кушању (Пост 22:11-12) и потврђује савез између Бога и Авраама (Пост 22:16). Богато ванбиблијско јеврејско предање и Нови завет у овом догађају препознају, како врхунац Авраамове вере, тако и врхунац Божијег савезништва са њим (Јевр 6:12.13; 11:17-19).

Авраам је спречен да жртвује сина, али је чин жртвоприношења завршен јер Авраам свезавши сина и положивши га на жртвена дрва, у својој души већ га је принео на жртву, једногласно истичу оци Цркве. Аутор Посланице и сам потцратава овакво схватање због чега и употребљава перфект у Јевр 11:17а. Блажени Августин је тврдио да је кроз жртвовање Исаака, Авраам сагледао истину о правом јагњету које ће умрети за живот света, тј. о Христу који је овим догађајем типолошки предсказан. Овај догађај на сличан начин је тумачио и св. Фотије који је истицао да је Авраам типос небеског Оца, а Исаак типос Сина његовог.

Атанасије Велики пише да је у приношењу сина Авраам исказао хвалу Сину Божијем. Када га је Господ одвратио од жртвовања Исаака, Авраам је угледао Месијину жртву у овну којега је одмах принео као жртву Богу…  Св. Атанасије је, у својим Празничним словима, истицао да је и Исаак у овом догађају показао своју веру и обожавање Сина Божијег који ће се у будућности жртвовати за све људе. Бог је прихватио Авраамову спремност да жртвује Исаака, али не и само убиство детета, јер Исааковом смрћу свет не би могао да буде искупљен. Искупљење је било могуће једино посредством смрти Спаситеља чијом смо раном сви исцељени (уп. Ис 53:5)

Авраам је, дакле, намеравао да принесе жртву, а она се показала жртвом без крви. Провера његове вере састојала се у јасној противречности између божанског обећања повезаног са Исааком и наређењу које је Авраам примио да усмрти сина, што је подразумевало уништење Авраамовог потомства и укидање обећања. Верујући да божанско обећање неће остати неиспуњено, он је очекивао Исааково васкрсење, и то пре него што се оно догодило, како је истицао св. Атанасије Велики. Јефрем Сирин истиче да је Аврааам победио у две ствари… јер је убио свога сина, иако га уствари није убио, и …веровао је да ће Исак након што умре устати, и сићи доле са њим, јер он је био убеђен да није лагао онај који је рекао: У Исаку ће ти се семе прозвати. Он, такође, примећује да је тако да је ован, који је висио на дрвету и постао жтрва уместо Авраамовог сина, могао означити дан онога, који ће висити на дрвету као ован, и који ће окусити смрт зарад читавог света. У нарацији о Авраамовом жртвовању Исаака Ориген препознаје величанствену великодушност Бога јер Авраам Богу приноси смрног сина, кога није погубио, а Бог из смрти даје бесмртног Сина човечанству. Исти аутор је у Исааку видео слику Христа, а у Исааковом пристајању на жртву, односно у његовом сажртвовању, препознавао је да је он, попут Христа, истовремено и жртва и свештеник, и онај који приноси и онај који се приноси. То што Исаакова жртва, за разлику од Господње, није била потпуна не значи да Исаак није био тајанствено инициран и присаједињен Христовој жртви кроз драму вере која стоји насупрот природне љубави.

Копернички обрт вредности вере – друга димензија

Историјско-културолошки контекст помаже да разумемо битну димензију библијске нарације. У халдејским земљама, из којих је Авраам потицао, божанство коме су се приносила деца представљано је ликом овна који је ослоњен на жбун. Библијски писац је свесно преокренуо митолошки приказ противећи се култу који је тражио људске жртве образујући изразито хуманистички одељак који подцртава вредност људског живота. То је приповест која је имала формативно снажан утицај на вредности јеврејског старозаветног култа у којем није било места за приношење људских жртава.

Вера у победу живота – трећа димензија

Трећа димензија приповести је свакако типолошко месијанско пророчанство чији је смисао изражен тврдњом да је Авраам пoмислио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику (Јевр 11:19). Авраам је, упркос свакој логици, веровао да је Бог способан да испуни обећање о потомству кроз Исаака.Тематска веза између ст 11-12 и 17-19 сугерише да је Авраам у чудесном рођењу Исаака искусио Бога као животодавца, те да  је веровао да и сада Бог може да укине смрт и да ни смрт не може надјачати Божију моћ. Употребљена формулација је вероватно део ранохришћанског Верују. Употребљен значајни термин праслика (уп. Јевр 9:8-9) каузалном речцом зато повезан је са вероисповедањем (уп. Јевр 2:17; 3:1; 7:25; 9:18).

Вера у васкрсење нигде у Тори није експлицитно изражена, али је имплицитно присутна као што је показао Христос позивајући се на Изл 3:6 (Мт 22:3-32). Када писац Посланице пружа објашњење Авраамове вере у контексту наде на могућност васкрсења могуће да се ослања дневне јудејске молитве у којима се прослављала божанска моћ да подиже из мртвих. Наиме, у литургијском предању синагога (Молитви благосиљања) говори се како је Исаак, када је враћен Аврааму, заједно са оцем узвикнуо Благословен Бог који васкрсава из мртвих. Тако се пажња изнова усмерава не на Авраама него на Бога који је веран својим обећанима. Писац сматрао да је Авраамово поверење у Божију моћ резултирало тиме што је примио Исаака натраг као праслику. Значајно је да Исааково враћање из мртвих писац Посланице препознаје као сликовиту поруку (дословно параболу). Израз означава прошлост која је слика долазеће стварности те је, стога, Авраам са жртвеног олтара прихватио Исаака као слику будућег и коначног васкрсења мртвих, али и као слику Христа који је гарант тог васкрсења. Типолошко-христолошку егзегезу следе оци Цркве. Климент Александријски (сллично као и теодорит кирски) каже да је Исаак тип Господа као детета… Исаак је био жртва као што је био Господ… носио је дрво за жртву, као што је Господ носио крст…. због тога што није био убијен, Исаак је назначио Божанство (божанску природу) Господа. Јер, после Свог погреба Исус је подигнут (из мртвих), уз то остављајући смртне муке иза себе, баш као Исаак што је избегао жртву. Ориген је сматрао да се Авраамова вера у васкрсење Исаака показује у обраћању слугама које оставља у подножју Морије  (кад принесемо жртву вратићемо се, Пост 22:5).

Авраам је пример величанствене вере и безрезервне спремности на жртву (Рим 8:32; 6:5), која не тражи објашњење за божанске захтеве и поступке. Авраамова послушност је била последица његове вере у Бога као Створитеља (даваоца живота, 11:3) који може обновити живот његовог сина Исаака и у испуњење обећања Божијег (уп. 4:12). Морисјким искушењем крунисано је божанско вођење Авраама кроз узрастање у послушној вери. Термин послушати, у Химни вере је употребљен да опише одговор Авраама на Божији позив да напусти живот у Халдеји. Показује да су све касније жртве и послушности Авраамове садржане у Авраамовој спремности да одговори Божијем иницијалном позиву. Оригинална употреба тог термина у контексту жртвовања Исаака сугерише да су у тој жртви све дотадашње победе и жртве и свештена дела Авраамова добиле коначни исказ и потврду. Авраам је о својој вери више сведочио делима него речима, а та дела била су дела свештенослужења иза којих су као неми, али ипак веома гласни сведоци, остајали олтари које је овај праотац подизао путујући Хананом и призивајући име Господње.

Писац Посланице закључује своју ретроспективу о Аврааму истицањем његовог последњег свештенослужитељског дела. Том делу се придружују и хришћани који су позвани да се успну на Морију и да своја животна искушења, апатију и очај, презавиђу верујући у победу живота потврђену Христовим васкрсењем као коначном потврдом вредности људског живота и његове неразоривости, али и да искажу ту веру спремношћу на жртву саображавајући се Христовој жртви.

Јован Благојевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име