Велики пост је време сусрета са Богом

Да би схватио шта је то покајање и какво оно треба да буде човек треба лично да доживи потресни плач праоца Адама пред затвореним дверима Раја, из кога је био изгнан због свог и Евиног пада. То нам је неопходно зато што је сваки човек, по својој огреховљености, удаљен од Бога и Његове благодати, нема живу везу са Христом васкрслим, иживи у свету у коме владају трулежност, бол и смрт. Време Великога поста нарочито је погодно време за стицање нашег личног искуства Адамовог плача.

Пост није време „религијске дијете“, као што није ни време у коме треба да се трудимо да постанемо етички „добри“ да бисмо прешли на виши „степен“ моралности. Дани Великога поста су нам дати да бисмо покушали да изградимо лични однос са Богом Живим, нашим Спаситељем, да бисмо се срели са откривењем и благодаћу Божијом. Сви наши подвизи, духовни напори, све наше унутарње самоусиљавање неопходни су да би свугде присутни Бог постао видив у нашем животу, јер тек тада можемо да се потпуно предамо Њему и Његовој љубави. Ми ступамо на пут великопосног подвига не да бисмо боље упознали себе или да бисмо у себи открили претходно непознате нам недостатке или врлине. И не да бисмо се поносили својим подвижничким трудовима, и не да би нас други хвалили. И не да бисмо себи говорили: „Да, духовно сам узнапредовао у овом посту, обуздао сам неке своје грешне склоности, победио сам неке своје страсти. Не! Ми ходимо путем Великога поста да бисмо се на крају тог пута срели са Богом, да би нам се Бог јавио и спасио нас. Стога, сва наша великопосна духовна борба јесте против онога што нас спречава да се се сретнемо са Христом Спаситељем.

Из књиге – Живот у свету без Христа