Онај који у себи има унутарњи мир и истинску слободу, он ће и у души свога ближњега саздавати мир и осећање слободе. Ако се тако односимо према ближњем, онда ће он бити у стању да слободно изрази своје мишљење, не бојећи се шта ће од нас чути као одговор на своје мишљење.
Многа жена, на пример, тешко доживљава ситуацију када у вези са неким питањем треба озбиљно да поразговара са својим мужем и искаже свој став о неком питању, страхује због тога, нервира се и секира у себи. Зашто? Зато што зна свог мужа и зна да он не трпи равноправан разговор, да неће да је чује, да увек намеће своје мишљење.
Али, такав став мужа према жени није у духу хришћанске слободе, већ је егоистични притисак на другога. Ако тако поступаш према својој жени, не допушташ души твоје супруге да узраста и цвета пред Богом. Сети се само: када сте заснивали породицу – какве сте заједничке наде имали, колико сте разговарали о свему, колико сте заједнички маштали о томе како ћете живети, како ћете ходити путем заједничкога живота, држећи се за руке, у добру и у злу… А онда су наступили свакодневни живот, бриге, секирације, животна рутина, замор – и душа се завукла у своју љуштуру. Олако сте заборавили све оно дивно време с почетка брака када сте се волели, када вам је било добро и лепо у браку.
Велика је ствар умети саслушати и чути другога, и уважити његово мишљење, његов став, његова осећања. А то је, истовремено, и наша хришћанска дужност и врлина. Тако духовно помажемо и другоме и себи.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
