Kао што неке породице љубоморно и поносно чувају успомену на своје знамените претке и преносе причу о њима са колена на колено, неке чувају накит, сребрнину и вредне портрете, нама који немамо ни једно од набројаних не преостаје ништа сем наше православне вере и традиције. Ми љубоморно чувамо своје велике радости –празнике и трудимо се да целокупна атмосфера буде баш права празнична…
На велики четвртак увече православни храмови служе вечерњу службу уочи страшног, Великог петка. Обично на ту службу не идемо јер је у питању радни дан, али зато сутрадан на дан Христовог распећа када сви имамо слободан дан, обавезно идемо на опело Христу. У нашем храму служба почиње у пет сати после подне. Велики петак је дан жалости за православне хришћане, не пева се, не слуша музика, сви су у жалости. Толико је велики празник да се ништа не ради, чак се и не кува ручак. Тог дана, који је строги дан поста, дозвољено је јести само хлеб и воду, све док се након службе увече не изнесе Плаштаница-платно у које је након скидања са крста увијено тело распетог Христа. Наравно деца нису укључена у овако строги пост. Ми на Велики петак чак ни јаја не фарбамо. Тај радосни посао остављамо за суботу. Пола Србије баш на тај дан фарба јаја, али наравно нико не греши. У току целе страшне седмице је дозвољено фарбати јаја. Стара пословица каже: “Сто села – сто обичаја”. Нас су научили да се на Велики петак не дира, не једе и не облачи ништа црвено, због црвене и невино проливене крви Исусове, па самим тим ни јаја не фарбамо јер прво јаје, Чуваркућа, мора бити црвено. Тек након изношења плаштанице и завршетка службе, ми одрасли једемо наш посни оброк на води. Kажу да при проласку испод Плаштанице коју свештеник држи на уласку у храм, ко помисли добру жељу – остварује му се. Ми смо се и уверили у то. Наша прва помишљена жеља сада има осам година и провлачи се са нама испод Плаштанице, сваке године. Њено има је Теодора – или у преводу дар од Бога.
На Велику суботу не идемо на јутарњу службу, јер спремамо свечану трпезу за сутрадан. Та суботња литургија која се служи у свим храмовима, слави дан када је Исус сишао у Ад –Пакао и вратио се. Тај дан је посла и радости у изобиљу. Прво фарбамо јаја, у све могуће боје. Теодора и Софија беру травчице за бојење у луковини и заједно шарамо цветиће, лептириће, крстиће. Ту је затим свечана трпеза на којој ћемо се први пут омрсити. У ствари, прво што ћемо на Васкрс појести биче освештано јаје још у дворишту цркве одмах након литугије. Чисти, радосни и свечано одевени, крећемо ујутро са корпицом јаја на Васкршњу литургију. То је дан кад у цркви има највише људи и наравно – деце. Сем што се носе јаја из куће на освештавање, носи се и за сваког члана који иде – по једно јаје које се оставља у храму, да би их свештеник након службе свима поделио уз благослов. То јаје треба да буде прво што се поједе на Васкршње јутро, после Свете тајне причешћа. Још дуго након краја литургије у порти наше цркве чује се жамор, радосни поздрав “Христос васкрсе” и отпоздрав “Ваистину васкрсе”, резмењују се јаја и куцају. Kада стигнемо кући почиње гозба коју смо чекали седам недеља.
Цео дан нам долазе људи и ми одлазимо код њих, размењују се јаја, и дели се радост. Чак и најстрожи послодавци затворе своје фирме да би овај дан провели са својим породицама.
Моја деца веома воле Васкрс. Знајући колики је значај самог Васкрсења нисам желела да њих две памте тај празник само по фарбању јаја, да не знају дубину и суштину самог догађаја.
Запитајте се да ли бисте знали да одговорите својој деци на питања зашто се фарбају јаја, шта значи умрети, где одлазе сви наши драги када се упокоје и сва слична дечија питања. Ако имате одговарајуће одговоре, свака част – а ако не, корпицу са јајима у руке и радост у срце и на Васкрс правац у цркву. Одговоре ћете врло често наћи и у беседама свештеника после литургије, или их можете питати.
Једна сам од оних који верују да вера не треба да се бира и разматра и да као што наслеђујете земљу предака, припадност једном народу и своје презиме без много сумње и опирања, исто тако наслеђујете и веру прадедова. Биће сигурно и оних који тако не мисле, али и Шантић је у својој поезији рекао –Бог је слободу дао за човека – па и ту слободу да га не признаје или не познаје.
Јасмина Јовановић
Детињарије
