Текстови писани на ћирилици на разгледницама из две архивске збирке јасно указују да су њихови аутори српске националне припадности, указује директор Небојша Кузмановић
Нису се битно променили садржаји ускршњих честитки за последњих стотинак година, али „носач” поруке и те како јесте. Од пригодних дописница, за које се морало ићи у трговину, онда пажљиво и читко писати текст, па лепити поштанска марка и предавати „на пошту” – а слало се најближој родбини и најдражим људима – дошли смо до паметних телефона преко којих за минут-два исту поруку шаљемо десетинама меморисаних „контаката”.
На то како је било раније подсећа нас неколико одабраних разгледница из Архива Војводине које нас воде у 1904, па у 1928, а онда и у 1946. и тако „шетају” кроз Аустроугарску, Краљевину СХС и Демократску Федеративну Југославију. Уз честитање празника Христовог Васкрсења са најлепшим жељама и слањем рукољуба, на украшеним картама било је места и за друге поруке. „Драги Васо, твоју смо карту добили а уједно и новце”, пише 1904. извесни Душан Јовановић свом брату, који је директор негде у Немачкој. Каже и да се „код нас мобилизује војска”, а „твој Душан иде на границу за Маћедонију”…
Разгледнице из војвођанског архива сведоче о некада устаљеној пракси честитања великог верског празника која је, међутим, у другој половини 20. века практично потпуно замрла. Слале су се разгледнице с мора или из бање, добијале рођенданске и новогодишње честитке, али религија тих деценија није била у моди па се данас мало ко сећа шарених „дописних карти” за Божић или Ускрс.
Тиме су оне из давних времена још вредније, јер представљају драгоцен историјски извор. На питање шта нам говоре ускршње разгледнице с почетка 20. века с обзиром на то да су у већини писане ћирилицом, а на територији ондашње Аустроугарске, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, одговара да се кроз њих „рефлектује еклектика националних, сакралних и иконографских утицаја”.
„Иако барокни мотиви на њима имају религијски карактер тематски везан за Васкрс, проистичу из иконографских аспеката који алудирају на римокатоличку сакралну иконографију. Али текстови писани на ћирилици јасно указују да су њихови аутори српске националне припадности. Узимајући у обзир иконографски аспект сакралног мотива карактеристичан за ’западне’ конфесије и филателистички материјал који сведочи о политичкој пропаганди Аустроугарске монархије, текстови писани ћирилицом пружају изванредан доказ о интензивној употреби ћирилице у личној кореспонденцији међу грађанима српске националне припадности у датом временском и просторном контексту”, истиче Кузмановић.
И додаје: „Крајем 19. и почетком 20. века, дакле, наши преци су слободно писали ћирилицом, а ево сад у модерној Европи, тј. у европској Хрватској, то им се забрањује. Какав пораз за човека.”
Ускршње честитке које објављујемо су из Породичног фонда Теофановић (фонд Ф.566) и збирке др Јована Милекића (Ф.444), које је Архив Војводине добио као поклон. Архивску грађу насталу током живота и рада чланова породице Теофановић предала је архиву Мирјана Теофановић, најмлађи члан породице, 2016. и 2017. године. Одабрана архивска грађа у фонду је из периода 1850–2013. године у дужини од 2,32 метра и чине је списи, разгледнице и фотографије. У фонду се налази, између осталог, 1.185 разгледница. Архивска грађа је на српском, док је један мањи део на мађарском језику. Фонд је због разноврсности архивске грађе значајан како за проучавање делатности и доприноса чланова породице Теофановић, тако и за проучавање локалне историје од друге половине 19. до прве половине 20. века.
Емил Теофановић, Мирјанин деда по оцу, учитељ и школски надзорник, рођен је у Сомбору 12. децембра 1887. године. Његов син Марко (1919–2012) такође је био колекционар до краја свог живота, а Маркова кћи Мирјана, рођена 1959, последњи је потомак ове лозе Теофановића.
Наследници Јована Милекића (1899–1978), доктора правних наука, банкара и колекционара, предали су његову збирку на поклон Архиву Војводине 1996. године. Чине је, поред осталог, биографије, рукописи, дипломе, писма, нотни записи, разгледнице и фотографије војвођанских Срба с којима се Милекић дописивао. Повеље и дипломе представљају посебну вредност збирке, јер се на њима налазе својеручни потписи кнеза Михаила, краљева Милана и Александра Обреновића, као и краљева Петра Првог и Александра Карађорђевића. Архив Војводине је до сада објавио две публикације у којима је дат приказ ове архивске грађе која је од непроцењивог значаја за сагледавање прошлости, улоге и значаја пречанских Срба који су дали велики допринос неговању традиције, културних и научних вредности на овим просторима од друге половине 19. и прве половине 20. века, наводи Небојша Кузмановић.
А саме разгледнице, као врста архивалија, пружају вишедимензионалне могућности сагледавања оновремених друштвених, конфесионалних и националних пракси. Генерално посматрано, разгледнице представљају значајну и специфичну форму архивске грађе, кроз коју архивисти, али и историчари уметности, историчари и пре свега антрополози кроз приступ „визалне антропологије” ишчитавају бројне премисе друштвених тенденција, али и личних облика кореспонденције, објашњава директор Архива Војводине.
Драгоценост за научнике
Небојша Кузмановић указује да се мотив саме разгледнице, садржај текста, као и писмо и језик на коме су писане, али и филателистички материјал на њима, морају сагледати у целини. Управо оваквим приступом у њиховом проучавању – као целине – стручњаци сагледавају читав дијапазон друштвених, конфесионалних, политичких, а напослетку и индивидуалних тенденција својствених конкретном времену и простору.
„И сама пракса слања разгледница у вези с верским и другим празницима пружа битне информације и за проучавање обичаја који су од изузетног значаја за етнолошка и антрополошка, али и историографска истраживања”, истиче Кузмановић.
Политика
