Чудо Васкрсења је обећање живота изван смрти. Крстом Христовим, посредством Његове смрти и васкрсења, наш је живот постао духовно ходочашће.
Две највеће антиномије или парадокса хришћанске вере су оваплоћење Сина Божијег и Његово васкрсење из мртвих. И једно и друго своје испуњење налазе у прослављању Васкрса, у православном предању познатог под називом Света Пасха: Пасха (Прелазак) нашег Господа из смрти у живот.
Васкршња химна која се пева на свакој Евхаристији подсећа нас да свако такво прослављање слави спомен и остварује Христову победу над смрћу. Тема те химне је парадоксално тврђење: „Крстом дође радост целом свету!“
Ово тврђење се једноставно и речито обраћа највећој бризи нашег покољења: страху пред лицем смрти. Читава наша култура, од избезумљености материјалним благостањем до изазова да се клонирамо, изгледа да је обликована – изобличена – одлучном жељом да се порекне стварност смрти, ако не и да се од ње побегне. За већину људи смрт представља крајње поништавање сваког њиховог достигнућа, њихове пажљиво неговане слике о себи, самог њиховог постојања. Неки глас им говори: „Јер си прах и у прах ћеш се вратити“.
Међутим, обећање Васкрса, и чудо Васкрсења, обећање је живота изван смрти. Крстом Христовим, посредством Његове смрти и васкрсења, наш је живот постао духовно ходочашће које нас води изван одсудног часа физичке смрти до живота без краја. Мапа за ово ходочашће дата нам је у етапама Великог Поста и његовој аскетској пракси и појачаној молитви. Овде, за време овог живота, упуштамо се у духовно војевање како бисмо једнога дана могли да се наслађујемо вечним миром у Царству Божијем. Овде живимо у изгнанству, али са сазнањем да смо створени и позвани да заувек учествујемо у божанском животу самога Бога.
Права порука Васкрса је најречитије изражена у икони Христовог Силаска у Ад, или Шеол, у пребивалиште умрлих. У западним предањима, Васкрсење нашег Господа се осликава као победоносно устајање из гроба. У православљу се Васкрсење приказује сликом прослављеног Христа који силази у бездан. „У гробу телом, у аду душом, као Бог…“
Не одрекавши се Своје божанске природе, вечни Син Божији је преузео на себе све околности људског постојања. У чину потпуног самоодрицања, у савршеној послушности вољи Божијој, Он прихвата „кенотички“, или самоиспражњујући двиг који води од Девине утробе до унижавајуће агоније Крста.
Али ни на Крсту Његов силазак није потпун. Мучан вапај: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ нису последње речи нити је то што је Он испустио Свој дух коначни чин самоиспражњења. Он мора још да сиђе и у дубине Бездана, у област смрти, како би тамо сломио окове смрти. Он, Други Адам и савршени Човек, треба да посегне како би дотакао, обновио и до Своје славе уздигао Првог Адама, људски род отпао од живота који обитава у земљи сенки.
Овај силазак, ово коначно и последње продирање у област мртвих, постигнуто је једном за свагда. Њиме је ослобођен патријарх, пророк и цар. Али смо у исто време ослобођени и ми, ослобођени од последица смрти. Десница која посеже да чврсто ухвати за руке Адама и Еву, посеже да би пригрлила и њихове потомке: сваког „Адама“ који чежњом и вером одговори на Његов чин.
Ми смо, налик Адаму на икони Пасхе, оковани, у ропству нас држе силе греха, смрти и пропадљивости. И ми смо „умрли“ и прогнали смо себе у ад који смо сами створили, далеко од присуства Животодавца.
Али, ипак, Он долази до нас као до изгубљене овце, силазећи у својој састрадалној љубави да нас пронађе у тами и да нас са собом уздигне. Као Небески гонич [Хоунд оф Хеавен] Френсиса Томпсона [Францис Тхомпсон], Он трага за нама „данима и ноћима… низ сводове година“, како би нас на крају могао позвати: „Устаните, ухватите ме за руку и пођите!“ Чак и да се настанимо у аду (Пс 138/139!), Он је ту, свагда присутан, свагда посезајући да нас са собом уздигне у славу васкрсног живота.
Међутим, баш као што је у Светом Писму тако јасно посведочено, овај живот, ово учешће у васкрсењу нашег Господа, није само пука будућа нада. Оно је, пророчки али уистину, садашња стварност. Заједно са читавом творевином, са чежњом уздишемо, ишчекујући откривење деце Божије. „Јер за тим“, подсећа нас апостол Павле, „и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан“. Наш истински дом, испуњење нашег створеног постојања је на небесима, изнад границе физичке смрти. Истински смисао нашег живота може се пронаћи само у преображењу овог плотског тела у тело духовно, кроз потпуно и савршено обновљење иконе Божије у нама.
Али ово преображење почиње сада и овде, у садашњем тренутку нашег земаљског живота. Јер је Христова победа – победа над временом, баш као и над грехом и смрћу. Живећи у овом земаљском шатору, борећи се са силама таме у често трагичним догађајима у свакодневном животу, ипак можемо овде и сада ходити у вечној светлости Његове славе. Посезајући за Њим, често усамљени и уплашени, сазнајемо да Он заиста брише сваку сузу. А то искуство нам допушта, чак и пред лицем смрти – сопствене смрти или смрти вољеног бића – да живимо са снажним осећањем наде. Крстом Христовим смрти више нема, ни жалости ни јаука, ни патње ни бола. „Ево“, глас са небеског престола каже, „све чиним новим“ (Отк 21).
Они који су се упутили на великопосно ходочашће, кроз таму ноћи до блиставе светлости Пасхалне зоре, иду Путем Крста како би стигли до светлости васкрсног живота. За њих је страх од будућности – немир пред лицем смрти – преображен у радост. Јер они знају оно што свако од нас у дубини свог срца жели да зна: да је Христос, претрпевши Крст ради нас, заиста смрћу смрт уништио.
bastabalkana