А ових дванаест апстола посла Исус
и заповеди им говорећи:
на пут незнабожаца не идите,
и у град самарјански не улазите.
Него идите к изгубљеним овцама дома Израиловог.
А ходећи проповедајте и казујте:
приближило ce царство небеско.
Мт 10:5-7
Идите, дакле, и научите све народе
крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа,
учећи их да држе све што сам вам заповедио;
и ево ја са вама у све дане до свршетка века.
Амин
Мт 28:19-20.
Матејево еванђеље каткад се назива еванђељем о Царству небеском. Овакав назив утемљен је у чињеници да је Матеј, чак и међу синоптицима, еванђелиста који убедљиво највише употребљава израз Цартсво небеско. Готово све параболе које у свом еванђељу доноси еванђелиста Матеј су параболе о Царству (за разлику нпр. о Лукиног еванђеља у којем сусрећемо знамените параболе о блудном сину, неразумном богаташу, милостивом Самрјану које, изражавају суштинску поруку еванђеља, али при томе не користе сам идиом царство).
Матеј је дубоко утемељен у старозаветном предању и више него други еванђелисти настоји да Христа прикаже као испуњење месијанских ишчекивања јудејског народа, пре свега наглашавајући да је он давидистички владар који успоставља месијанско царство. Другим речима, Он оприсутњује Божију владавину на земљи кроз вршење Његове воље (Мт 6:9-10).
У светлости ових специфичности Матејевог еванђеља није чудно што се мисија апостола представља као проповед о доласку Царства. Штавише, Матеј је једини еванђелиста који сасвим јасно говори о два послања апостола. Прво послање назива се малим послањем и повезано је са првом половином Матејевог еванђеља, док друго, тзв. велико послање повезано представља величанствени завршетак овог списа.
Оно што, међутим, може да зачуди јесте снажна разлика између опсега ових послања. У првом послању не само да су апостоли послани изгубљеним овцама дома Израиловог, него им се изричито забрањује излазак изван тих „уских“ националних оквира. Насупрот, велико послање је дато у униврзалистичким категоријама и представља програмско одређење нечега што би могло да се назове хришћанским глобализмом.
Који је разлог за овакву оштру границу?
Потребно је најпре приметити да Матеј у свом „робовању“ Старом завету, карактеристичним за први део свог еванђеља, свесно Христа представља правећи јасне алузије на постојеће јудејске концепте. Он не само да је испуњење месијанских ишчекивања повезаних са давидистичком лозом, већ је и нови Мојсеј који се успиње на гору, он је Онај који испуњава закон и пророке…
У овом контексту, први део Матејевог еванђеља одражава тзв. центрипеталну мисију веома препознатљиву пророчком предању Старог завета. Израилски народ ће, захваљујући своојој вери у Господа и држања његовог савеза, уздићи Царство на Сиону, царство ка којем ће се усмерити и оријентисати сви народи привучени светлошћу Господњом која ће се пројавити у Јерусалиму.
Говорећи новијим категоријама, пророчки концепт наглашава унутрашњу мисију која ће, у својој пуни, довести до остваривања и спољашње мисије, не толико тако што ће Израил ширити своју веру међу другим народима, колико тиме што ће други народи бити привучени вредностима вере коју исповеда и живи народ Божији.
У оваквим категоријама Месија је схваћен као идеални давидистички владар који ће најпре ослободити израилски народ страног ропства, а затим унутрашњим преображајем тог народа довести до успотављања царства Израиловог, које ће својом лепотом привући све народе. Одражавајући оваква схватања, Матеј у малом послању мисију апостола препознаје као интерну ствар јеврејског народа. Штавише, Христос као цар је заправо и послан управо том народу, као што он сам сведочи речима: ја сам послан изгубљеним овцама дома Израиловог (Мт 15:24). Другачије речено, Месија као давидистички владар је цар послан јеврејском народу и будући да је јеврејски народ опсег његове владавине, његови посланици своју мисију врше управо у том оквиру.
Овај концепт, међутим, је само оквир унутар којег Матеј развија један универзалистички концепт постепено превазилазећи националне оквире и формирајући другачији мисионарски образац који свој врхунац досеже у великом послању усмереном ка свим народима. Он поставља темељ центрифугалне мисије, мисије која није усмерена на привлачењу народа, већ одласку међу њих.
Оно што је нарочито значајно приметити је да је тачка преокрета повезана са променом граница Христове владавине: Христос као давидистички јеврејски цар усмерава мисију на јеврејски народ. Међутим, национални оквири нису истинске границе његовог царства. Његова владавина је универзална. Непосредно пре великог апсотолског послања Христос каже: даде ми се свака власт, на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе народе (Мт 28:18-19). Реч дакле указује на неку врсту закључка. Другачије речено, док сам био цар Израилов делокруг ваше мисије био је израилски народ. Сада, када сам показан као цар универзума, ваша мисија постаје универзална.
Који је, међутим, тренутак када је Христос цар Израила „постао“ цар универзума? Којим чином му је дата свака власт на небу и на земљи?
Одговор се намеће по себи – догађај васкрсења.
Данас, када се хришћанство на општом нивоу суочава са кризом не само мисије него и идентитета, када традиционално хришћанске земље су све мање суштински хришћанске не можемо а да се не запитамо: да ли опсег наше мисије заиста сведочи универзалност Христове владавине и снагу његовог васкрсења?
Јован Благојевић