Не једном, восак је
моје дланове палио,
тамјаном сам ближње
призивала.
У јутрима где се кантар
поштењу церекао,
лаж се плаштом покривала.
Плаштом од бездана
непопуњивих.
И пад лепоту има.
Кад се усправиш.
Не једном, наоко целовитој,
крцкало је у мени преосталих
костију, невидне сам вране
осмехом растеривала,
други да крваве кораке не
опазе.
И крик памти радост појања.
Кад утихне.
Не једном преци су ме с
обале враћали, новчиће сам
у реку бацила, чамац се опасно
љуљао без весала и лађара;
пијавице се из воде грохотом
смејаху.
И бол има мати осмехнуту.
Кад умине.
