Ноћ се спушта над усамљени камен. Сабласну тишину прекидају звијери чији је наталитет надјачао преостало бројчано стање оних што нису могли оставити пустош и оних у којима је пустош све већа и сваким даном несретнија.
Слутим већ одавно да жељене промјене неће доћи на ред. Нестало је оно што је некада било стварно из свих годишњих доба. Као лист ношен вјетром један дио живота је завршен. Чини ми се да је ова мртваја постала једина свијетла тачка за коју се чврсто држимо вјерујући да још увијек није касно. Младост испуњена неизвјесним сутра остарила је већ при рођењу. Као да смо били предодређени за сједе у коси прије него што би дошао ред на њих. Умножавале су се и плеле све више и дубље. Баш када је радост требало дијелити на сваком кораку, жеља да не постојиш надјачала је све. Дани испуњени очајем, на изглед безизлазним, дочекивали су ноћи кроз које је туга шумила као побјесњела ријека носећи сате на пут без повратака. О јадни човјече, какве муке мораш да подносиш да би ти живот истекао као пјешчани сат.
И ноћас завија самоћа сједињујући се са звуком звијери. Све више су ближе и смјелије у својим нападима. Страх од себе немоћног копа јаму у коју тонеш не схватајући да ако ти не промијениш своје данас нико други неће. Кога је брига за тобом таквим? Ко ће се смиловати твојој апатији и ко ће ти пружити руку коју не тражиш, а треба ти? Нико неће ни сузу пустити над немоћи и не знању како да се избориш са вјетровима окренутим према теби. Растрган између хоћу и нећу, могу и не могу, предајеш битку коју ниси ни отпочео, а камоли се за њу борио. Тако се мало дружиш са људима желећи избјећи њихове погледе. Читаш сажаљење у другим очима без и мало самилости за твоју страну истине. Чудно је то огорчење за осуђивање туђег живота коме не знаш ни смјер ни правац, а још је чудније право које себи дајеш стварајући предрасуде о некоме о коме не знаш ништа.
Мјесец се буди из своје сјене, а ти више не можеш да пробудиш ни садашњост. Одавно спаваш неким сном, не разумијеш га или га не желиш разумјети. На леђа стављаш самар неисплаћеног бола и остајеш дужник себи док год постојиш. Нацртај осмијех за друге и прекри истину са њим да нико не зна, јер ионако нема ко да повјерује у њу. Већ одавно као да си прихватио наметнуту судбину. Обгрлила те са свих страна па не знаш како да се супротставиш невидљивом противнику. Тој црној ратници која те је оковала у ланце и катанце. Тој краљици робујеш као покорна слушкиња немајући дозволу ни главу да подигнеш, а камоли да јој упутиш поглед протеста. И мислим, зашто нас Бог толико искушава доводећи нас на заједничку тачку, а онда нас дијели као да му нисмо сви исти. Од свих живих бића изгледа да је само човјеку дато да мрзи и себе и друге. Да, не треба скривати ту очигледну чињеницу, себе кад не успије и друге кад успију. А толико је прилика, толико путева, зашто се свако не држи своје стазе него увијек залази на туђу желећи је као своју.
Нико не зна како је сву ноћ слушати пјесме мисли које ти не дају да се помакнеш с мјеста, а мораш учинити корак, макар и погрешан. Затвараш капке, сан не долази. Јесен већ одмиче доносећи зиму у кратким данима и дугим ноћима без и мало буђења за твоје боље дане. Осјећаш ли страх? „Нисам мртав“ говориш. Ниси изгледа ни жив у бездану јуче и сутра. Као да ме нема. Као да не постојим. Често сједиш сам са својом сјеном и тражиш одговоре. Ни један није довољно прихватљив, ниједан није онај потребни и ниједан није створен за тебе. Лутајући од понора до понора, од процјена жеља које се никада нису оствариле упадаш у амбис живота и он те гута као ноћ дан и све што имаш је недосањани сан, планина бола срушена на тебе. Бити присиљен тумарати животом, којим пролазиш као киша кроз олују, била је рана остављена да лежи непокривена. Људима постанеш чудан у тој неприпадности и предугом тражењу оних правих.
Колико се само пута враћаш кући растресен, раздражен и разочаран туђим мислима, увријеђен погледима и ускраћеним разговорима, украденим ријечима неопходним да закрпиш отворе на уплаканој души. Заправо не тичу те се све те очи које те гледају гадљиво, али остављају траг на твом тијелу. „Бјежи“, говориш, у свој свијет, у своја четири зида обојена у љубичасто. А у соби гробна тишина и злокобни сат који односи године у неповрат. Како је тешко признати себи да си далеко од оног дјечијег сна, од оне воље што ти је била водиља, од страсти да испишеш странице своје животне приче. И на крају сваке мисли увијек стоји и чека исто питање: „ да ли је могло другачије?“
Знаш, можда ћеш остати незапажен, можда си само кап у мору, можда нико неће разумјети и нико неће схватити твоју унутрашњост која вапи за разумијевањем. Већина те немилосрдно гази, а ти не проналазиш припадност ни сличност. Ипак, понос не даш нити свој дио свемира у коме немаш ништа осим лутања и искушења. Остаје траг непоколебљиве чињенице да ниси ни први ни задњи у том вртлогу пролазности.
Иако си се уморио, остарио прије времена, зауставио корак који је желио ићи још даље и даље, тамо негдје гдје ћеш наћи одсјај звијезда у очима, ипак стојиш загрљен дрхтајем жеља и гледаш у јесен не знајући да ли је задња или ће ти још нека раширити руке.
Како је лијепо имати неког свог и некоме бити све.

 

 

 

literaryworkshopkordun

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име