„ Рождество Твоје, Христе Боже наш, узвишење света, светлост разума “ – певају у ове свете дане у Цркви. О каквом уму говоримо? Навикли смо да видимо како су вера и разум раздвојени, понекад чак и супротстављени. Било би разумљиво када би Црква певала да је светлост вере засијала свет. Али разлог?
Чињеница је да се у наше време „ум“ схвата другачије него у библијска времена, а не као у свим традиционалним културама.
За огромну већину људских цивилизација – за старе Индијанце, Кинезе, Римљане, Грке и све остале – свет је био смислен, имао је сврху и сврху, закон и ред, хармонију и хијерархију. Човек је позван да види овај поредак, да у њему прочита своју судбину и да живи у складу са овим. Управо у томе се састојао ум – у свести о стварности и у способности да се у њој нађе своје место, да се одигра свој део у грандиозној симфонији бића. Ум је омогућио да се пронађе прави пут, да се разликује добро од зла, да буде оно што је Конфучије назвао „племенитим човеком“, личност која заузима његово место и адекватно испуњава своје дужности.
Библијски концепт „мудрости“ прати ову универзалну људску интуицију, али наглашава да је извор моралног поретка у универзуму Бог. Дакле, „ Почетак мудрости је страх Господњи, а спознање Светога је разум “ (Пословице 9:10). Идеја, чију су реалност нагађали сви народи, има Аутора, а та идеја се протеже на сваки људски живот. Као што каже псалмиста: „ Кости моје не беху сакривене од Тебе, када сам у тајности створен, у дубини материце створен. Мој плод виде очи Твоје; у твојој књизи уписани су сви дани који су ми одређени, када још ниједан није био “ (Пс 139,15.16).
Дакле, то је светлост разума која нас обасјава у рођењу Детета – у њему стичемо мудрост и видимо за шта смо створени. Зашто ово разумевање ума изгледа необично ових дана? Живимо у свету дубоко затрованом атеизмом; а то је поглед на свет да, по речима Ричарда Докинса, „нема ни добра ни зла у универзуму, нема сврхе, нема дизајна, ништа осим слепе и немилосрдне равнодушности“. У оквиру оваквог погледа на свет, човек једноставно не може бити мудар у традиционалном смислу те речи – не може да живи у складу са моралним поретком универзума, јер такав поредак једноставно не постоји. Он не може да одговара плану за њега, јер за њега нема плана. Он не може да разликује добро од зла, јер не постоји објективно добро и зло. Ум не може одредити шта је смисао и сврха живота – јер он нема објективну сврху и смисао. А сам ум није ништа друго до скуп електрохемијских процеса у можданој кори. Сада је мало чврстих атеиста; још је мање оних који на било који озбиљан начин промишљају свој атеистички поглед на свет. Али реч „разум“ се користи управо на основу атеистичке слике бесциљног и бесмисленог света. Али каква би могла бити улога разума у таквом свету? Дејвид Хјум, неверујући филозоф просветитељства, то је сасвим искрено рекао: „Разум јесте и треба да буде роб страсти, и никада се не сме претварати да може учинити више од тога да им се покорава и служи им“. Ум је чисто инструменталне природе – дизајниран је да пронађе начине да испуни наше жеље. Да ли су ове жеље разумне? Да ли су поштени? Јеси ли добро? У универзуму без Бога, без циља, без плана, ова питања су сама по себи бесмислена.
Ако су за традиционално мишљење (и не само хришћанско) наше жеље морале бити доведене у послушност разуму, онда је у савременој перцепцији разум слуга жеља. „Паметан“ се односи на особу која је у стању да искористи своје способности за постизање својих циљева – најчешће богатства и моћи. Да ли су ови циљеви разумни? Многи једноставно не разумеју питање.
И у Рођењу Христовом свет — и оновремени и данашњи свет — сија светлошћу разума. Ум који нас чини да разумемо нашу сврху, нашу судбину и нашу истинску срећу.
Сергеј Худиев
Превела редакција Чудо
Фома.ру
