Мајко, немам снаге, шапћем кроз уздахе…
– Ја ћу ти дати. Ти више не пати!
Мајко, не знам куда. Постала сам луда!
– Само мирно ме прати и на пут се прави врати!
Ја ћу ти показати.
Мајко мила, могу ли ја ово?
Све око мене старо постало је ново?
– По мојим промислима баш то тако иде…
Имаш све, а ништа немаш
јер кад Духом дремаш, очи не виде.
Хоћу ли да скинем
све ове грешне хаљине?
Парфем уздисаја
и накит од промашаја
пун лажног сјаја?
– Дете моје, хоћеш! Водим те до Раја!
Идеш са мном баш тамо до мојих одаја!
– Ти си моја девојчица!
Иако сам изобличеног лица?
– Мени не смета јер сам Пресвета.
Твој Дух ће тек да процвета!
Своју бригу и муку када збациш
и када ми се вратиш.
Схвати, сваку жељу ћу ти благосиљати!
Сваки трептај твога ока
који се ка мени вине претворићу у молитву
и послати Своме Сину
у висине да те вине,
да све твоје као Сунце сине…
Преко мене и уздања,
доћи ћеш до будних стања
и од краја до бескраја, преко поља уздисаја.
Довело те мени нешто
што није нимало грешно!
У срцу си моме била, девојчице моја мила…
Само то ниси сама схватила,
зато си толико патила!
Чувала сам, као мала, у угловима својих сећања
да сам с Тобом одувек.
Нисам знала да ли ћу бити заувек.
Водила си ме за руку тада,
преплашену, баш као сада,
од овог до оног града,
од овог до оног гнезда
да пронађем себи места.
Нигде се нисам уклопила док
руке нисам склопила
ка Небу, баш ка Њему сузе нисам пролила!
Тада сам се опет родила!
Сигурност и стање које осећам
док икону Твоју гледам,
не могу се описати речима…
Показаћу их делима…
Видећеш Милостива моја, како ће звоно
у мени да се чује док корачам светом –
Име ће Твоје да одјекује!
Осећам да Те то радује.
