Спасење се може сажети у три речи: Христос Воскресе!
Најважнија ствар коју треба схватити у вези са спасењем је да се оно дешава у Христу. Сваке године, током Страсне седмице, на Велики петак, посматрамо распеће Христово.
Умро је, као што сви на крају умиру.
Његово тело и душа били су одвојени једно од другог.
Његово тело је завршило у гробу, а душа у Хаду.
Хад је дословно ћорсокак, који је чекао свако људско биће од Адама и Еве, до Христа.
Сви, богати и сиромашни, свети и они не баш свети, завршили су заробљени у овом страшном стању. То је била последица пада. Одвојивши се од Бога, извора живота, Адам и Ева су себе и човечанство осудили на – смрт.
Обично размишљамо о смрти као о раздвајању душе и тела, али у стварности смрт је много гора.
Смрт је уништење, силазак у непостојање из којег смо створени. То можемо видети када човек умре: како тело почиње да се разграђује и распада, исто се дешава и са душом.
Одвојена од Бога, почиње да бледи и да се враћа у ништавило.
То је оно што видимо у дну иконе васкрсења, визију смрти, таме, и усамљености, и очаја Ада.
Како каже отац Георгије Флоровски: „Ад је само тама и сенка смрти…Мрачни шеол; место безнадежне бестелесности и деинкарнације… Нека врста онтолошке немоћи душе, беспомоћности пале и рањене природе.“
Мада, како отац Георгије појашњава само неколико реченица касније, Хад уопште није место, то је стање.
Хад није место где би душе отишле, то је стање неповезаности и нестанка, најнижа јама уништења из које се ништа не може вратити.
Бар је било такво стање, док Христос није ушао у Ад и уништио га.
Ово смо ми, као што смо причали пре неколико недеља, толико је важно да је Христос и потпуно човек и потпуно Бог.
Пошто је Христос потпуно човек, придружио нам се у смрти, придружио нам се у нашем застрашујућем клизању ка непостојању, у нашем најнижем, најслабијем и најусамљенијем стању.
Ипак, када је Христ умро, Хад није тражио само још једну људску душу; Ад је затражио људску душу Сина Божијег.
А пошто је Бог извор живота, смрт није могла имала власти над Христом. Смрт није могла задржати Сина Божијег. Нити је Хад могао задржати његову људску душу, а гробница није могла задржати његово људско тело.
Дакле, када Христос, потпуно човек и потпуно Бог, васкрсава, ми устајемо са Њим!
Зато иконе Васкрсења не приказују само како Христос гази смрт, већ увек показују како Христос извлачи из смрти са Њим Адама и Еву, који представљају цело човечанство.
Пад и наше одвајање од Бога оставили су нам болесну и сломљену људску природу, коју нисмо могли сами да излечимо. Наша тела су била немоћна да избегну пропадање у гробу, а наше душе немоћне да избегну силазак у ништавило, у Хад.
Бог је одлучио да то поправи, на присан и начин пун љубави, позивајући нас у свој живот, а то се дешава управо у богочовечанској личности Христа.
Како каже свети Кирило Александријски: „Укратко, он је оно што је било наше узео себи да бисмо ми имали све што је његово.“
Христос је учествовао у нашој смрти, да бисмо ми могли да учествујемо у Његовом животу.
Он је умро са нама и за нас да бисмо и ми васкрсли са Њим, да бисмо могли ускрснути у истински живот, аутентични живот, живот са Њим, без краја.
Нисмо више беспомоћна створења, заробљена грехом и смрћу, већ преображена у децу Божију, васкрсла у живот и радост Христову.
Дакле, будимо пчеле, и прославимо наше Васкрсење и Спасење у Христу!
О аутору
Стивен Христифору је дипломирао на Универзитету Јејл, Правном факултету Фордхам и на Грчкој православној теолошкој школи Светог Крста. Директор је Службе за младе и омладину (И2АМ) Грчке православне цркве у САД и води бројне подкасте. Живи у Њујорку.
ИЗВОР: https://www.ancientfaith.com/podcasts/bethebee/salvation_in_christ#h[]
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 03.02.2022.
