На цести Петровачкој избеглице
и триста деце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснеженом
челична киша звони…
У снегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тешила:
„Још само мало, рођена,
па ћемо видети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хлеба
и кућа – до самог неба“.
Радовала се девојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живела,
и тако мало видела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снегу,
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
детињство су ми украли,
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снегу,
на Петровачкој цести…
