Владимир Вујић (1886-1951), философ и књижевни критичар, припада плејади наших највећих интелектуалаца прве половине XX века. Међутим, и сам Милан Радуловић у својој студији „Модернизам и српска идеалистичка философија“ га прибраја трагичном низу интелектуалних фигура новије српске историје. Damnatio memoriae Владимира Вујића после Другог светског рата је искључиво повезана са његовим политичким деловањем у Влади Милана Недића, после чега је уследило његово изгнанство и дисидентска смрт у далеком Бразилу, те заборав његовог целокупног интелектуалног доприноса у међуратном периоду (1918-1941). Као философ Владимир Вујић је био под утицајем „нове философије“ Бергсоновог интуиционизма и Џејмсовог прагматизма, те Шпенглерове историософије, чије ће дело „Пропаст Запада“ превести на наш језик. Под утицајем Достојевског прихватиће идеју „јужнословенског месијанизма“ и у центар свог интересовања ставити питање културе коју ће неретко дефинисати речима Боже Кнежевића као „једну песму испевану Богу“.
Специфично је да Владимир Вујић у почетку није био религиозан, што нам говоре његова ранија писања („Раби“), али под налетом духовне обнове после Првог светског рата, под утицајем Богомољачког покрета и Владике Николаја, Владимир Вујић постаје православни философ и мислилац који у своје философско-културолошке поставке укључује најзначајнију личност наше историје-Светог Саву. Као један од највећих критичара тадашњег европоцентризма и заговорник да је западна културана на издисају, Владимир Вујић нуди светосавље као програм јужнословенске културе која треба да замени западну културу, али и у политичком контексту као потенцијални програм интегралног југословенства, што ће касније услед збивања у међуратној Југославији и напустити и остати у оквирима светосавља као органског и духовног јединства цркве, нације (државе) и културе.
У свом капиталном светосавском чланку „Повратак Сави Светитељу“, који је објавио 1934. године, желећи да одбрани светитељски лик Светог Саве, Вујић доводи у непремостиви сукоб Светог Саву и Доситеја Обрадовића. Овај непремостиви сукоб између Светог Саве и Доситеја Обрадовића имаће веома запажену рецепцију како у времену када је настао Вујићев чланак (Милутин Деврња, Јован Рапајић), тако и у каснијем периоду (Митрополит Амфилохије Радовић). Иначе, Вујић је припадао контрапросветитељском правцу, који је оштро одбацивао просветитељске тековине Францускске револуције, тако да је Доситеј Обрадовић постао идеална фигура за његову критику просветитељства. Самим покушајима дијалектике између Светог Саве и Доситеја, Вујић је имао за циљ да прикаже да је наша хришћанска култура утемељена на светосавској делатности, док је делатност Доситејева искључива и строго уоквирена токовима рационализма. Овакво Вујићево разматрање просветитељства са два потпуно различита становишта довело је до формирања два тзв. просветитељска правца: светосавственост и доситејевштину. Ове две кованице најбоље приказују жељу да се једно полазиште приказује позитивно, а друго негативно и да се због друштвено-културолошких струјања, која се јављају у двадесетом веку, личност Доситеја понуди као сурогат Савиној личности.
Као један од кључних момената у поређењу Светог Саве и Доситеја Обрадовића, Вујић наводи и разматра „два манастирска бекства“, Савино и Доситејево. Једно је бекство у манастир, а друго је бекство из манастира, па их Вујић одређује као два симбола наше духовне културе. Повод за настанак и истицање овог јаза између Светог Саве и Доситеја настаје у времену када се настоји да се став о „целокупној светосавској личности“ одбрани од оних који парцијално разматрају његову делатност и често злонамерно искључују његов аскетизам и његово просветитељство са аспекта његовог светитељства и у први план стављају његову чисто рационалну делатност одбацујући његово светитељство. Вујић за њих користи синтагму „наши учени“, али их не именује и не објашњава како је њихова рационализација и редукција Светог Саве афирмирисала самог Доситеја Обрадовића на Савино место, већ износи неке опште критике просветитељског наслеђа. Вујић нас упознаје да „наши учени“ Савин одлазак у манастир приказују као инсистирање његовог оца или његовом жељом да кроз монаштво лакше оствари славу и моћ, будући да од своје браће није могао никако доћи до изражаја. Инсистирају на томе да се он „отрезнио“ од аскетизма и вратио у своју земљу да се бави политиком.
Учитавање у светосавље оваквих разматрања има за циљ да се оно сагледа из једног другог угла и да му се припишу настојања која нису у светосавском духу хришћанске духовности и светитељства. Свети Сава и Доситеј су две важне личности наше културе које одликује универзализам и продуктивна културолошка активност у епохама у којима су живели. Не можемо их баш посматрати као два поларитета и две супротне идеологије, јер су они два битна сегмента јединствене наше културе коју не можемо фрагментизовати, него можемо разматрати њихово наслеђе, али са временских аспеката XIII и XVIII века и значаја њихове рецепције за време у коме ми живимо. Постоји и једна врста разматрања Доситејевог и Савиног „манастирског бекства“, коју треба тумачити у контексту тадашњих монашких духовности и манастирских амбијената, јер оба бекства или пута обједињује жеља за знањем и трагањем, које ни данас није страно младим људима, а и сам монашки живот XIII и XVIII века је потпуно различит. Доситеј напушта манастир, али дела и ставља се у службу своме народу са једног другог аспекта и становништа, и тога смо данас свесни. Ненад Ристовић је добро приметио да је приказивање непремостивог јаза између Доситеја и Светог Саве исфорсирано и тенденциозно, а методолошки промашено и неосновано, јер истиче да је Доситеј ренегат светосавља. Између њих постоје разлике, али то је због тога што припадају различитим епохама и интелектуалним контекстима.
Свети Сава је просветитељ због свог светитељства, а није светитељ због свог просветитељства. Дакле, Савино светитељство је неупитна категорија и сваки покушај хометијанизма-обесвећења светог је унапред осуђен на пропаст. Доситеј Обрадовић није светитељ, његово просветитељство припада једној европској културолошкој тенденцији у одређеном временском периоду. Тачно да је Доситеј са црвеног становишта упитан по многим својим ставовима, али његова целокупна културна делатност је обележила једну епоху наше културе коју не можемо цензурисати или одбацити. Свети Сава и Доситеј не могу заменити улоге и места у историји и историјском континуитету наше културе.
Teoлог Бранко Радовановић
