Моравичка епархија ушла је у састав аутокефалне српске цркве 1219/1220. године, а одлуком Светог Саве добила назив по подручју у коме се налазила
Сада се код нас готово и не помиње некад знаменити назив Моравице. А звало нам се тако средњовековно подручје пуно цркава и манастира, сред простора од Овчарско-кабларске клисуре на истоку до Дрине на западу. Та баштина дуго је била изложена колективном забораву, особито у другој половини 20. века. Ипак, последњих деценија поправља се однос према овим вековним вредностима, о чему у својој недавно објављеној књизи „Цркве и манастири Земље Моравице (XIII–XVII век)”, у издању Народног музеја Ужице, пише историчар уметности Драгиша Милосављевић.
„Чак и само име Моравице у новијим устројствима и поделама (на срезове, округе, општине) запостављано је с пуном свешћу, само зато што је оно било непосредна веза са Моравичком епископијом и нешто познијом Моравичком митрополијом. Страх од традиције и повраћаја културног идентитета изгледа да нигде није био тако изражен као на овим просторима”, истиче аутор ове књиге, уз напомену да културна баштина Земље Моравице раније није посматрана као целовито наслеђе, те да истраживања цркава, манастира и њихових остатака на овим подручјима трају тек неколико деценија.
Зато читаоца ово штиво најпре упознаје са Моравицама: епископијом, жупом, земљом. Затим са моравичким црквама и манастирима: наслеђем, идентитетом, предањима, ктиторима… До детаља пише о мноштву мањих и већих православних светиња, уз текстове на српском и енглеском језику.
Почиње аутор од најпознатијих на овом простору, Цркве Св. Ахилија у Ариљу и манастира Рача украј Дрине. Наставља о храмовима који су ктиторска дела знамените породице Рашковић: манастир Ковиље под Јавором, црква у Штиткову, манастир Клисура у Добрачама код Ариља, те цркве у Приликама и Брезови код Ивањице. Обухвата и појуће храмове (Бела црква каранска, манастир у Годовику, цркве у Прилипцу, Брекову, на ивањичкој Градини, у Драгојевцу, Белој Реци, Севојну, Мркшина црква и она у Кршању). Не заборавља ни храмове обновљене у наше време: манастире Увац, Рујно, Дубраву, Дубницу и у Рутошима.
Моравичка епархија, подсећа Милосављевић, ушла је у састав аутокефалне српске цркве 1219/1220. године, а одлуком Светог Саве добила назив по подручју у коме се налазила. Ариљски епископи столовали су уз Цркву Св. Ахилија, задужбину краља Драгутина подигнуту на благом платоу у међуречју Рзава и Моравице.
„Тешки погроми и оштећења храма Св. Ахилија кроз прохујала столећа кидају и оне скромне потврде које откривамо на другим светилиштима, с тим што срећна околност да је овде сачуван живопис даје основане могућности открића и оних изгубљених коцкица о судбини ариљског храма у прошлости”, наводи у књизи аутор, уз појединости о архитектури те цркве, фреско-сликарству, овдашњој фресци „Плави анђео” и другим. До детаља пише и о манастиру Рача украј Дрине: историјату, страдањима и обновама, градитељским и сликарским особеностима, наравно и о знаменитим рачанским писарима и преписивачима.
Следе вредни описи сваког од још 20 обухваћених храмова, на основу старијих и нових истраживања. Неретко с недовољно познатим подацима, као и фотосима значајних фресака. Ту су приче праћене тајнама о светилиштима, чудом сачуваним кроз векове у удаљеним пределима. Особеном лепотом и у овој књизи пажњу привлаче обновљени манастири Увац, Дубрава, Рујно… Они су потврде све већег духовног имања Моравице, ововремени сведоци постојања средњовековних храмова на тим местима.
Овом књигом су, нема сумње, осветљени давни периоди и дат допринос чувању црквеног наслеђа. С тим што и сада, како сумира аутор, феномен моравичких цркава и манастира у много чему остаје својеврсна енигма.
„Без обзира на обнове реализоване у претходним деценијама и столећима, многи остаци храмова су још увек у растињу и шуми, а бројним нема трага ни у изворима, ни на местима где су некад били. Темељи неких објеката сачувани су и сведоче о тим временима, али су многи зарасли у шипраг или су, на несрећу, искоришћени за тампонирање локалних друмова, посебно средином 20. века… Неке остатке порушених храмова природа на чудесан начин чува и негује, прекрива их растињем и травом, па се тако најчешће и остаци фресака откривају после два или три столећа”, закључује Драгиша Милосављевић у књизи „Цркве и манастири Земље Моравице”.
magazin.politika
