Ја увек намерно изгубим кључеве од поезије коју сам већ написао, а калаузима не желим да се користим, мада их имам у изобиљу. То је онај насушни поетски заборав о коме сам већ писао. Желим да моја поезија буде ослобођена сваке интерпретације, које увек песму осиромаше и сувише је експлицирају. Много више знам о песмама које ћу написати него о онима које сам написао.
Сами се бавите књижевном критиком. У одговору на наше прво питање рекли сге да не волите никаква објашњења књижевних дела. Није ли то контрадикторно?
He сматрам да је то противречно, јер y тим написима ја никад нисам објашњавао поезију него сам је само доказивао и објављивао. Написао сам доста критика, али то сматрам неважном текућом критиком. Издвојио бих једино свој наше о Алану Боскеу, објављен у „Делу“, критику на Матићеву књигу песама, објављену у „Књижевним новинама“, и мале есеје „Херметичка песма“, „Поезија и онтологија“ и „Поезија и истина“. Тек намеравам да се озбиљније позабавим књижевном критиком.
Многи мисле да нисте нимало строги у својим критикама. Откуда то?
Строг јесам али дрзак нисам. У једном фрагменту Демокрит каже: „Заборављање властитих мана рађа дрскост“. Ја прилично размишљам о властитим манама и сву строгост себично трошим на себе сама. Па и ти есеји које пишем можда су у већој мери условљени поезијом коју пишем него ли поезијом о којој пишем. Свуда и на сваком месту тражим себе.
Извод из интервјуа поводом додељивања октобарске награде града Београда Бранку Миљковићу за поезију. Интервју објављен у „Младости“ бр. 210, 1960. год.
