Премда није био градски момак, и те како је био упознат са савременим приликама. Потицао је из најзабитијег села у округу града С., и водио своје домаћинство, скромно имање са воћем и поврћем, са пуно живине, ситне стоке, и једним магарцем. Сам самцит, на овоме свету, редовно одлазећи у цркву једноме се само молио, да не остане сам у животу.
Свакога дана аутобусом долазио је и одлазио са посла у Дом културе у центру учмалог града С. Почео је као физички радник, затим помоћник па техничар, да би после две деценије аванзовао у декоратера тј. на платном списку његово занимање постаде готово звучније него директорско. Међутим, његов статус није се ни за јоту променио. Напротив, и даље је био неприметан као првога дана када је започео свој радни век. Имао је водњикаве очи, да и када би у њих и загазио неко, не би оставио траг. Још од малена, сви су се шeгачили са њим, а нарочито у доба врбопуца, као према највећем шмокљану, па и то док није постао досадан преко сваке мере, за сва поколења и времена. Био је потпуно неупадљив, чега је и сам био свестан, што својим безличним изгледом, што својом ћутљивошћу; а, што је било и више него пожељно касније за посао декоратера тј. улогу коју је вршио иза сцене. Тако рећи био је део инвентара, неком урођеном особином попут мимикрије утапао се у амбијент. По свој прилици, за људе је представљао ништа више од предмета, који се креће, али не ремети никоме пажњу, дотле да му је и име ретко ко знао. Наравно да је све то примећивао, и у вези са тим и више него провидним декорацијама за мање угледна занимања као на примерима: кућна домаћица илити domestic engineer, стјуардеса илити домаћица лета итд., па тако и његов статус који се нимало није мењао, само је задобио лепши призвук у друштву. Но, то га нимало није понело, већ напротив још више утукло, те му је најмилије било када се враћао своме дому, где би продисао. Није згорег поменути и родитеље који су га оставили на чување својим родитељима, док се они не врате из иностранства. Родитељи родитеља су напустили овај свет, али они се никад нису ни сетили њега, а камоли вратили у његов свет. У његовом срцу од тад обитава нека необјашњива празнина, али и лако објашњива безвоља да себе види као будућег родитеља.
За те две деценије чега се само није нагледао. Његов посао, иначе, није обухватао само пуко преношење скела, паравана и осталих реквизита и силесију ствари које чине сценографију, било за неку позоришну представу или концерт, него и сваку врсту припомоћи размаженим уметницима. Иза кулиса мало ко може и да претпостави какав је заправо то свет. Иако заветован на дискрецију, у себи је, као својеврсни чувар тог бурлескног живота, ипак трпео до изнемоглости неки терет, који само са гнушањем се може поредити. (Мада, мора се нагласити да се није свако из уметничких бранши опходио према њему као према обичном потрчку, јер све што је нека „звезда“ била умишљенија, однос према њему је био ништавнији; док су га праве величине прихватале као људско биће, па и више од тога, дотле да су памтили његово име за разлику од многих колега из Дома.) Сву ту индигнацију је трпео са лакоћом, и улогу вечитог статисте у свему он је до савршенства изградио.
Са глумцима се и некако лакше излазило на крај, али најгоре му је падало када су концерти у питању. Читав тај нови музички талас, звани треп, треш или већ, иритирао га је, али и дубоко разочаравао. Тамо негде у лавиринтима Дома културе, где су лагуми препуни мемљивих и одбачених књига, знао је да понесе покоју кући и по неколико пута ишчитава. Међу њима, крај узглавља, тискала се биографија Моцарта. Можда баш због ње то јест увида у живот правог генија, схватио је шта је једино заједничко што имадоше стари мајстори и ови данашњи идоли младих: Туретов синдром. Моцарт је то имао, ако је за веровати биографији, ту болест, а ови осим тога ама баш ништа заједничко у својим наступима. Неконтролисани изливи пљувачине, неартикулисани покрети и остале баналне баханалије нису биле својствене Волфгангу Амадеусу. Зато га је и копкало до неиздржа како то да само он осећа, а други ни да примете, а камоли осете ту мањкавост. Будући да су, због интересовања млађе публике, све чешће долазили на гостовања ти и такви Турет-шоу припадници, најтеже га је погађала једна ствар. Наиме, на сцени Дома културе, таворио је један стари, али беспрекорно очувани клавир. За нашег декоратера беше само измештање те неизоставне сценске реликвије светогрђе. Али пошто би и на пробама и концертима скрнавили тај мизансцен, разуздани и безобзирни балавци, који би могли клавир да искористе и за неку врсту фетиша и скаредности (да се џилитају по њему и мајмунишу), он их је предупређивао тако што га је одвлачио позади. Пре и после сваке представе, сада концерата, његов посао је био да га откотура из видокруга, тамо негде у подрум. Испрва су била потребна тројица њему сличних радника да га одгурају откључавши блокере са точкића, али временом се толико извештио, да је био себи сасвим довољан. Тако рећи, једном руком га је премештао тамо и овамо, нечујно и са осећањима само њему знаним. Опчињен коротним сјајем тог безвременог инструмента, много пута се питао читајући животопис великога Амадеуса, зашто Онај није њему подарио бар трунчицу таквог талента, него га наменио да у рукама других остане само обична алатка… чак ни инструмент. Рутина је пре могло бити његово звање него декоратер…
Но, догоди се и тај немили концерт. Неки нови Турет шоу беше на репертоару. По обичају, он се ћутке прихватио уобичајене рутине, и таман кад је хтео клавир да склони у запећак, тај окоштали класик стаде се јогунити. Повлачио га је, вукао свом снагом, гурао као Сизиф што би камен некада, али безуспешно. Клавир се укопао као најтврдоглавији магарац. Точкићи су били откочени, али ни макац. Добро презнојеног декоратера, музичари са већ завршеном пробом, загледали су, а чак је и млађана публика почела да пристиже. Лакше би му било да је пао на њега са дванаестог спрата суседне зграде клавир. Овако је у њему нешто пукло као последња струна његове учаурене душе. Једно се о друго опираше, решени да остану при своме, па макар свет се срушио, као из ината неког само њима познатим. И, тада из њега, кога су сви знали као питомину који никада у животу није опсовао, покуља салва вулгарности, можда, никад раније изговорених у историји тог провинцијског града на слово С. (ако по нечему чувеном, а то је по томе), и дохвати се прве ствари која му је била при руци (а сви знамо које), и разјури фукару од свог клавира. То је богме потрајало краће него што му се учинило, али довољно да, када је дошао себи, схвати шта је постигао. Музичари беху испрепадани, неки се и разбежаше, а они најмлађи можда и унередише…
Овај тренутак је био његов coup de grace, док је стајао пркосно и поносно уз свој клавир. Овај часак га је напросто ишчекивао у ком ће он овладати бином, док је раштркана маса по партеру, бленула, замрзнута пред тим призором праведника у том боју без победника…
Отказ није ни дочекао, само је пресвукао радно одело, уредно га спаковао и одложио. Вративши се свом имању, дочека га читав хор, као да је само још декоратер недостајао, па да почне ода животу, и узнесе га као Ноја древна плима…
