Књижевно покрадени свих земаља уједините се!!!
Да је то била лева рука – десни џеп, па хајде; шибицарење у Пицин-парку, типовање, уобичајена пљачка у трамвају или већ, него СКОРО па савршен злочин. Никоме битно. Није материјална крађа у питању, већ пишљива књижевна злоупотреба. Није ни изнуда него класично наседање на кваку, с моје стране. Као жртва немам основа за кукумавку, а камоли за тужбу. Просто ме је одрадила на фору…
Неко би се упитао зашто сада, после четрнаест година? Па, зато што ово није класичан криминални деликт, који застарева, већ, као нпр. геноцид, времену не одолева. Баронеса Мицика Минхаузен је не од милоште, напротив, да свима буде јасно, ради се о литерарној хуљи и лупежу. Овде се не ради о типичном пељешењу него о класичној отимачини моје идеје за роман. Да је била песма, ласно бих јој опростио, да је била прича, још ласније бих јој опростио, али роман, нипошто! После овога она неће утећи, и све петама у врећасту задњицу лупајући, нити ћу ја наставити у тарабуке ударајући, јер ће она саму себе по злу прославити.
Она није Момо Капор, коме сам првом у његовој кући у Небојшиној 18. свој трећи роман Рујни Мраз препричао и најавио, две године пре неголи ће доћи до те пљачке, када ме је таква књижевна и сликарска легенда посаветовао тј. пожурио да објавим што пре, знајући каквих све има књижевних предатора. Чак ни Момо није веровао да постоји таква санђама, али, ето, и то се мени зби.
Овако је то било: знајући да ће madamme проф. Ђурђевићка, већ афирмисана списатељица, дати своје мишљење за мој рукопис, запутио сам се и на њена врата тј. кабинета у Вишу грађевинско-геодетску школу у Београду. Узгред, са собом сам имао пет одштампаних фасцикли текстова, такође и на CD-овима, и успут и књигу: Калмици у Србији (1920 – 1944), од Др Томе Миленковића (са ким сам се лично упознао, и подробно о том материјалу кога је годинама прикупљао, изразговарао), а која ме је и инспирисала за мој роман. У кабинету је била још једна професорка, и помно је слушала. Колегиница је видно била фасцинирана грађом и причом, али не колико и моја бивша професорка. Њој су засјактале очи као да сам јој грумен злата принео на изволте. И на крају ме је отправила, тапшући по плећима, посебно зато што сам јој оставио на њену иницијативу текст да би код куће на тенане проценила… и пожелела свако добро, на путу ка књижевном Олимпу… И, од тада тајац, као да нисам никада ни свраћао а поготово сервирао готов роман… Ни слутио нисам да ће 2009. тј. исте године она брже-боље да испише и објави њену верзију на конто моје оригиналне теме роман, да би мени био одштампан роман два месеца касније.
Када сам видео у излогу књижаре Плато, њену најновију књигу под насловом: Каја, Београд и добри Американац, ја сам ушао, узео у шаке и већ на полеђини препознао свој грумен тј. златну идеју о Калмицима у Београду између два светска рата, коју је успела да сведе на кору од труле поморанџе. У књижари ко да ме ошину струја, купих, бацих паре, и тек код куће кад отворих књигу, прво што заметих беше инпрегирана књижурда, која не да није ни за под дупе, а камоли главу; ни кад је цупика виша од тебе; чак није ни за место камен на купус, а некмоли да послужи уместо старе добре цигле или отменије brick. (Евентуално, пошто је бакута, сигурно да знаде, уколико је боле крста, угрејану циглу умотану у поњаву да метне на болно место, и решена ствар!)
Но, ако занемаримо фасаду, њен надасве климактерични роман (ако је за веровати загребачкој намештеној гласачкој машини) добија епитет најчитанијег романа те године у региону. А, да је мој Рујни Мраз био медијски испраћен, пожњео би све награде могуће у региону (а и шире).
Дотична Мирјана Ђурђевић, пошто је била проглашена за најчитанију од пургерског књижевног миљеа, хајде коначна оцена, одавде, нек јој буде: двојка (јер у техничким школама за време њене младости није се давала јединица, већ је најнижа оцена била двојчица). Чисто да буде прелазна између 4. и 5. разреда. Јер, морамо јој дати пљесак за труд (преписивачки) – тројка; за уметнички дојам – нула; метафоричност (као једначина без и једне непознате) – такође нула; модерност за женско писмо (чак и за ово доба ни до чукљева древној Сапфо) – кец плус… али, ако узмемо у обзир необориву десетку Одбора за лажу и паралажу, ето јој двојчице, макар у стакленим ногама.
Пре него се дохватимо меса, појаснићу откуд ово baronesa. То није пар-непар, није ни садо-мазо, али с њене стране очигледно јесте. Ја сигурно нисам Leopold fon Sacher – Masoch, нити гроф, по звању, а тек не по друштво опасан. Ко још верује у случајности? Само ко је безгранично наиван или ограничен. Зато је и даље чекам код књижевног О. К. корала. Ово је пример за анале како може да се оригинална идеја банализује и сведе на књижевни дампинг без икакве фабуле. Мицика је овакву моју бриљантну идеју успела сасвим да унереди. Тему је вулгаризовала до крајности. Сваки итинерер је занимљивији, а камоли хроника попут Сенке над Београдом. Моја идеја није никаква полазна тачка, чак ни темељ, већ читава конструкција на коју је прилепила којекакве стилске пачавре, исечке и илустрације из Политике или Забавника. Од такве конструкције, од које би многи направили књижевни Емпајер стејт, она је скрпила буквално јурту која пушта на све стране. Да не околишемо више, једино вредно у њеном роману је суштина, коју сам јој ја сервирао у кабинету (на очиглед колегинице), коју је дочекала као јамајкански шпринтер при примопредаји штафете (сигурна услед свог хибриса, да ћу ја као неафирмисани писац, остати још дуго на стартној линији очекујући судијски пуцањ). Тада је дословно полетела, на путу до куће осмислила перфидни план и пројекат њених капацитета, па зором пут архива Политике и Народне библиотеке, да, ако већ нема фабуле, да завара што је могуће вештије плагијаторски чин, и брже-боље то јест пре мене одштанца и објави роман, а све да не би испало овако како сада зборим. Елем, претоваривањем обичном фактографијом, намера јој је била да, за случај мог осврта, нико никад не поверује у прави исказ и једину истину. Јер све је легитимно побогу. Мало неуверљиво, одазвао би се сигурно Данило Киш, да је међ нама, апропо њене документаристике и свега осталог. Ово је све само не документарно-имагинарно илити faction-fiction. Но ко би протраћио онолико енергије, памети и времена као он због ове лилипутанке залутале у литерарни свет. Завод за ауторска права у Мајке Јевросиме ионако је агилан ко и Метеоролошки завод, где се једе бурек с пивом и гарантује ведро небо док вас већ при изласку из установе не стреви кијамет. Такође, када сам посетио професора Јеркова на Филолошком, непревазиђеног експерта за српску књижевност, само је одмахнуо, рекавши ми да је судско вештачење, бар када је плагијат у питању, одавно замрло, а, да госпођи дотичној у некој емисији где ћу гостовати, каваљерски понудим кад год зашкрипи, да ми се јави опет, за неку нову тему, ако већ кубури тако књижевно стерилна…
Трилер – можда многима одавно досадан – то није ни у ком случају. Реч је заправо о песми „Triller“, од извесног Француза, који је послао комплетну композицију Мајклу Џексону, а овај у покушају да га насамари, прво му је безочно украо, лансирао мега-хит, дебело се нафатирао, и тек по приспећу тужбе, исплатио је тражену одштету несразмерно већу него што је могао одмах, две године раније (када је добио партитуру). Тај судски процес је заташкан, Мајклов хит је и даље на топ листама, али само зато што је Француз прихватио нагодбу са његовим адвокатима. Поменимо још и нашег Корнелија Ковача, кога је оџепарио Филип Киркоров из Бугарске, не надајући се да ће допрети до Корнелија та класична дрпачина. „Ти си ми у крви“, што је па и прошло некако неприметно, али, песма „Кристина“ није промакла ушима Ковачевом пријатељу те му је овај дојавио. У лажи су кратке ноге, па тако и у туте-Бугарина који је у Русији право богатство зарадио на конто плагијата. Корнелије је добио процес, и правда је задовољена.
Таквих примера има охохо, али, вратимо се ми нашој Мицики! То Мицика потиче од њеног тепања самој себи, као једној од јунакиња свог романа (а у ствари главне јунакиње, јер је лик Каје убачен тек толико очигледно као маска за самољубље). Други џокер јој је мачка звана Бебили Мачкалијевна, где она отвара себе, коју нико никад није (туц-муц) фермао ни два посто, али о томе мало касније. Међутим, гро радње је покупила из стрипа Породица Тарана, што је некада у Вечерњим новостима излазило у кајшевима од Џоа Макмануса (оригинално: Bringing up father), што је пре рата, а и касније асоцирало на ситну тестенину за супу, и остале уобичајене књижевне позајмице, које су, јел, случајне. Кад смо већ код случајности, а што да не поменемо нашег Горана Петровића, и књиге Испод таванице која се љуспа, где он копипејстује читаву фору од Маркеса из романа Љубав у доба колере (за леву и десну ципелу), што му се може опростити, јербо свако ко је некога читао петсто пута и заљубљен је у њега, тко то зна, тко то зна, може неког случајно препоновити. Исто тако, Сарамаго када понавља тему Пловеће острво од Жила Верна у свом Каменом сплаву ко да замери, јер сви знамо да је то омаж, а не плагија. Јер, неко би рекао да је све плагијат, палимпсест, реторика или тртомуђење. Може бити али не мора да значи. Овде се ради о озбиљном (тениским жаргоном) lucky loser-у. Она је помислила да приграби моје место, али налете на мене! У том свом роману, она је изволела себи тепати: Мицика. И није то једаред, него у две трећине текста. (На другој страни, моја јунакиња се зове Искра. За то име надахнуо ме је Воја Брајовић који је својој ћерчици то прелепо име наменио.) Коме није бљак то мицикакање, ево да му објасни чика доктор. Честу и пренаглашену употребу деминутива имају само сексуално, али тешко, угрожене особе. И то није у књизи, него вечито. А, шта да сам ја себе прозвао односно глумио Тарзана нпр.? Који комплексаш себе оличава као разбацаног бају у џунгли, а да нико се не запита како то да је увек тазе обријан, и при том издепилиран!? Шалу на страну, али и то о њој говори колику има опсесију да самој себи тепа, док ми нормални се у ствари тепамо. Свеједно, умишљена добитница која пуца на очајне домаћице заправо је губитница. Отуд лаки лузер. Винерима искључиво удара на саморекламирање, те нек не чуди што је од почетка каријере стекла силна познанства са њој сличним мицикоидима или како би то већ коректно било у женском роду. То су разни уредници-пропали писци, подмитљиви критичари и новинари, до кланова и гендер-масонерије. Отуд њена параноична реакција када сам ово само у мањем обиму поменуо на промоцији Рујног Мраза у Издавачкој кући Дерета у Кнез Михајловој, и присутна новинарка Радио Београда је недуго затим обавестила. Колико сутра, Мицика сазва конференцију за штампу, која је више изгледала као невешто правдање и скретање пажње на Калмике, него књижевна трибина или интервју поводом књиге. Драга Мицика, ово је и за малог Перицу наивно. Ту дојаву, није ни сварила, већ колико сутра право па у јавност. Она би као лејди Магбет да опере руке после свог непочинства. А како то може са толико путера на глави? Она није само скрибоман и лектоман већ и књижевни клептоман. А шта би друго? Младост јој је прохујала ко и сваком штреберу. Потом, на Грађевинском факултету и у животу не доживе никакав запажен успех, што је и те како се одразило на дотичну мегаломанткињу. Њени њањави поштиваоци чак је набедише да је врцкаста и свестрана ко Лајза Минели, и често се може по клубовима срести ко стендаперка. А нико да примети да креативности има више издубљена тиква, а не дулек, мисирача, или бундева за Ноћ вештица, евентуално лудаја… Али, ко је, па, толико залудан, да је обрће-окреће, напросто – звечи… Зато пуче тиква на два дела.
Свака јој част, она је занатски прерадила илити препарирала, а уосталом и моју атмосферу попут превејаног литерарног таксидермисте, ал за мало! Ко жели, нек се лати њене (пер)верзије и моје првобитно написане, али која је објављена тек четир месеца касније. Па, шта сам могао!? Чим је угледала моју идеалну грађу, некњижевно речено, потпалила је пете, и чим се дохватила тастатуре, распалила је ко хоботница под електро-шоковима. Четир месеца максимум она је разуларено хитала, док сам ја ноншалантно се кочоперио, чекајући барем „О“ од одговора издавача. Када сам кренуо ка Дерети, и својој промоцији, већ је било касно. На истој се догоди оно горе поменуто, када је већ лансиран интервју, превентиве ради. Вели, стара је Београђанка, и остале трице кучине, само да би предупредила било какву сумњу у једино што има – а, то је себе.
Е, сада мало погибељније, мимо Приручника Маркиза од Квинсберија. Што је прогутала, сад ће тешко избљувати. Ко и сви трикови из њеног репертоара забашуривања незнања, још један доказ је и прецртавање појединих реченица и пасуса. Ту је, јел, хтела, наводно нешто важно да каже (а да не стоји ама ич иза тога). Ко је икад био у библиотеци, зна рђаву навику пасионираних жврљатора. Наиме, они су у стању да подвлаче многе, по њима, значајне мисли, па их треба овековечити и цитирати којекуде. А, она не да прецртава, него ево једне анегдоте која се, чисто сумњам, некоме догодила. Наиме, на једној од њених претходних књига, на првој празној страници после почетне корице, нека читатељка није била лења те је исписала салве критика на рачун ауторке, затим министарства, па све до библиотеке која је прихватила на откуп ово тешко „срање“, е да би библиотекарка, чим је дознала за то, исцепала ту страну… Но, да сумирамо, њу још не да нико није потцртавао, него би апсолутно било неприметно када би сва њена дела неко прецртао, а богме и само њено постојање. Ово није: „Врати ми моје крпице…“, већ обратно, да се не расплинем ко разбуктала инфекција у оку Мицикине мачкетине; није да нема још жена које чезну да од секса излуде, а приде, она би више од свих жудела да јој ко у терању labia maiora i labia minora забриде. Али, све и кад би хтела, не бива, јер је чак и књижевно фригидна (па може само о том да снива). Сва та њена клоака максимус врви од узора. А то нису А. К. Дојл., А. Кристи итд., већ такође (по њој) неприметна грађа и крађа. Ни пет ни шест, дохвати се никад очигледније мешавине еротско-детективских романа од крими-аутора Боба Хопера, који је владао југословенском сценом (осамдесетих) са јунаком под надимком Пума, а затим и (деведесетих) кроз лик хероине Аманде Робинсон, Мицика је брстила његове бестселере (ал, цврц) када никакав заплет, комплет, само оста пуста жеља, копипејст тј. фалсификат оригинала…
Подсећам, ово није: „You stolled my story!“ што изрече Џон Тортуро Џонију Депу у филму Тајни прозор, јер ко зна ко јој може усред ноћи као утвара куцнути на прозор. Један од њих је и Тин Ујевић кога као лика унизи и окарактериса као hobo-а и хомо-а, или Индијана Џоунс да јој швићне бичем због краденог старозаветног ковчега итд. Ово за Тина, и није чудно, када један Басара наружи Десанку и ине, а при том, не вади из уста Час анатомије као оченаш. Мицика као умишљени хит-мејкер убеђена је да је прва, а не последња која користи тај жанр звани папазјанија или, боље речено, вербална шваргла. А ово (не)дело посебно воња као sushi made in Моngolia. До те јунгферице (у тим годинама, та хајте молим вас) коме би стало, међутим, када препознате у њој супротност идеалима и етици књижевних великана, онда вас заболе. Њима није била битна земна трајност, нити тамо негде бескрајност, већ оно суштаствено што чини позив једног писца, а то је најкраће речено брига за наслеђе (до сопствене жртве), а не, само и само, корист засебна за својега живота, што би у преводу била класична одлика егоизма. Писац несебично себе дели, рентира, а не граби другима, а камоли поколењима. Елем, скок уназад на еклатантан пример тј. нашу Мицику; шта је она заправо? Обичан чиновник у грађевинској каријери то јест нула (која је патила све време због игнорисања околине), и да би била пошто-пото атрактивна и аутентична, покушала је макар фикцијски да се наметне и оде у гроб суђени с осмехом (а Теос). У томе и јесте њена трагика, што се швиндлерски о друге очешала, мене очерупала, ал узалуд. У оном истом кабинету опхрвала ју је не само сујета (тако природна за писце), већ завидност. Медиокритет ко и сваки други, који мисли да радом и смицалицама може достићи ниво супериорности, који урођени харизматичари поседују до неподношљивости, аутоматски злоупотребљава у своју корист. Том својом хиперпродукцијом демантовала би своју јаловост? На конто мене је зарадила новац (јер оскудева)? Опскрбила душевну празнину?… Уосталом, упоредимо само њен и мој наслов књиге. Па не може од мисирске бабе бити мицика…
Тек толико да се зна, како се из рукава расипа, написах збирку еротско-сатиричних прича под називом Александров Велики (коју имате чак и на google-у) под псеудонимом Мирјам Ђурђевић. Да буде још смешније, библиотекарка ми рече да је књига прошла и више него одлично, а све због зајапурених читатељки, превидећи у самом имену да је у питању мој зез-кез, пошто сам овог пута ја злоупотребио делимичном пермутацијом слова име списатељице почивше и боже здравља живуће. Вероватно је приметна разлика у стилу писања, на шта би она у ко зна ком интервјуу новом изјавила да ово моје и даље није довољно комерцијално штиво, јер стандарди налажу и кажу; да се муве лепе на мед, али још више на гнојиво.
Но, поређење њене руке и мог експериментисања препустићу другима, а за крај нека буде још и ово речено, ко мисли да сам се овде изложио као жртва или мрцика нека, слободна је воља свим лешинарима и хијенама, па навалте господо драга. Ово написах због других, а све да их окуражим да и они лако не дају на се, и барем укажу на шпице попут: Based on story, Theme by… (нема потребе за застарелим Изразима захвалности према Бобу Хоперу, Бивољој Глави Александра Великог, мом мачору без тепања…), а по трамвајима, Пицин-парку… шта ком буде, шта ког снађе.
И, тако ја, полако, обрнух као Марко, ћурак наопако.
AUDIATUR ET ALTERA PARS!
Мишљења и ставови изнесени у тексту представљају искључиво лична мишљења и ставове аутора текста и не представљају нужно ставове портала Чудо редакције.
