Kао муњом погођен на вест да се двоје повратника из иностранства одлучило да купи кућу у тој недођији, агент некретнина им је полетео у сусрет.
„Тражили сте рустику, молим, од ове, бољу нећете наћи. Ако вас цена чуди, сигуран сам да сте упознали крајолик. Већина кућа нема ни кров, оне срећније су од обичног камена, а ваша је од оригиналних стећака.“
„Зар то није богохулно?“, упита супруга.
„Зар ту није било некакво сватовско гробље?“, настави муж.
Агент се грохотом насмеја: „Проклетсво мислите? Ах, да, поготово кад удари град, гробни споменици оживе духове и утваре из прошлости… Ма, дајте. Свашта с тим гуглом. Глупо сујеверје, богумили или већ који пагани, бах. Од свега што треба да знате је да је стећак настало од стојећак тј. сви који су одавде, конкретно у овом крају, појма немам зашто га тако зову, Југовини, стајали су усправно упркос свему, а никад клечали као сужањ. Обоје сте прошли света, манимо се којештарија. Ова кућа је за вас идеална, верујте. Нисте доле, где игла нема више где да падне од гужве и буке, а опет имате целу Далмацију, ко на длану, одавде…“
Супружници се згледаше, наоко је кућа имала све што је потребно, унутра луксузно опремљен смештај, споља мир и тишину, базен, маслине и смокве надохват руке… Само се муж, тек нешто као мушко и зналац да рекне, упита за громобран, што га нема. Агент опет прасну у смех:
„Па, шта ће вам побогу? Овде кишу не памте ни најстарији у околини, евентуално бомбе…“
И тако се настанише. У почетку то беше испуњење њиховог сна, права идила, ако не и Аркадија. Међутим, дању несносни зрикавци нису давали мира, својим непрестаним треперењем по живцима. Али то није било оно најгоре. Ноћу се све гласније и некако ближе чуло трупкање налик надолажењу светине, која је баш ту нашла да се окупља и све више да се око куће скупља. Иако је суша владала, водовод је беспрекорно функционисао, да би базен употпуњавао угођај када се напусти пријатни хлад који су стварали дебели зидови. Супруга, која је иначе прва била за то да се носталгично скрасе у тој Југовини, временом је бивала све уверенија у лошу процену. Муж јој није пребацивао, већ је бодрио да устраје, наводећи да је све то само због аклиматизације, и да ће све доћи на своје место… Супрузи је видно понестајало стрпљења. Бар да је било живе душе усред тог крша и рушевина, него није било никог ни на сунцомет. Није помагало ни то што су често обилазили далматинско приморје, и истраживали чари Јадрана и до најудаљенијих острва. При повратку, жени је као осетљивијој половини тог брачног пара, све гнусније било да погледа у зидове, начињене од стећака. Док је она запажала све израженије линије, ликове и записе по тим рељефастим каменчугама, он је умиривао да је све то само параноја, не желећи да употреби неку тежу реч. За њега су то биле само временом избледеле, одавно углачане грубе зидне површи, и тек понегде би се назирала каква безначајна напрслина или избочина…
Али та бесана пипиревка чак је и њега дизала, познатог по тврдом сну. Будио се усред ноћи сав у зноју, и затицао престрављену жену како дрхти, са јастуцима прекривајући безуспешно уши. То их је још више нагонило да све чешће бораве ван куће, да изнајмљују преноћишта, само да су што даље, упркос туристичкој сезони када се и галеби селе на пучину…
Једнога дана, на истом таквом ђиру, обилазећи плаже, из радија је избила вест да се спрема невреме какво се не памти, и да ће најтеже погодити управо њихову Југовину. Ако је доле пљуштао град, тамо повише су падале санте. Помињала се стравична олуја, и није било препоручљиво да се враћају због громова, који су већ потресали цело подручје, и звучали као екстатична завршница оне злокобне пипиревке. Брзо су пронашли преноћиште, не питајући за цену, међусобно се загледајући, не откривајући једно другом да ли би требало да буду несрећнији или срећнији због новонастале ситуације.
Сутрадан када су се вратили, имали су шта и видети. Затекли су расуте стећке, поређане, рекао би човек, исто онако као пре скрнављења, а не градње како се изразио агент, који је недуго затим дошао на њихов позив, и, уз највећу учтивост каква не недостаје ниједном Шајлоку овога света, објаснио да нико није крив. А, ако и јесте, то могу бити само они, јер су забога, баш ту хтели да се скрасе.
