Када дођеш Смедереву твоме, Те ти станеш купити сватове, Ти не зови Срба у сватове, Јер су Срби тешке пијанице, А у кавзи љуте кавгаџије, Опиће се, заметнуће кавгу, Нећеш кавзи џевап учинити, А камоли одвести ђевојку.
Ја, који сам прошао све четири стране света, дајем себи за право и потврђујем да је Београд престоница са највише кафана по глави становника. А, ако ћемо у самој Србији, Смедерево је град са највише кафана по глави становника (што није само данашње стање, већ се памти још са краја XIX века, када је само дунавско пристаниште врило под гроздом од стотину механа). Ово није никаква носталгична балада уз киселу чорбу и карафиндл, али свакако јесте расол у гушу свим оним умишљеним боемима, без покрића. Ко што рече Раде Драинац, апаш, профет, Дон Кихот, вагабундо, пљувач, жонглер који стихом у срце гађа, бандит и поета, ове рапсодије пијаниста, упамтите, е то сам ја.
Некада се фијакером долазило до кафане, а сада џипом у кафану. Данас је то арена за ММА борце, и нарко, као и макро картеле. Турбо фолк је постао романтични сегмент музичког репертоара, у ком преовлађује обавезни део са треп фазоном и DJ дијапазоном. Наспрам оног не тако давног времена док се још поштивала традиционална музика. О жваћкању кашичица на Златибору, наводном Београду, Врачару (хистерикал), и осталим фенси позерајима, делукс сноберајима и елитним куплерајима, нема се шта приговорити. Исто тако се не може придиковати Скадарлији и Гардошу, где породице не обедују макар једном недељно, јер се нема и не може. Али, опет, одржава се какав такав привид старе атмосфере. А, некада се цилик тамбуре, јецај виолине, а неретко и уз плач хармонике падало у дерт, и зевало у певачице и конобарице, а не ко сад што буље у ајфонове. Евентуално, уз неки лаки бит, на тај њихов климоглав, неком старијем келнеру омакне се: гле модерни shit; па пожели да им принесе овал зоба, јер такво је дошло доба…
Међутим, од свих најгори су уметници, писци, глумци… Некако је светина навикла на њих као да је светиња, последња која може изумрети и кафану као институцију напустити и издати. Ко па може да поброји сва култна места попут Српске кафане, Клуб књижевника, Шуматовац, Мадере итд. Такође, као увело лишће из неке бајате туристичке брошуре, несташе Ђура Јакшић, Тин Ујевић, Бранко Миљковић, Мика Антић… Слободан Цица Перовић, Зоран Радмиловић, Жанка Стокић, Алигрудић, Вујисић… и наравно Тома. И не само уметници, него и обична раја, као и сваки домаћин, није могао да замисли јутро без кафе, ракијице и журнала…
Невероватно, али истинито, све те старе кафане, крчме, бирцузе и јазбине одменише шатро бистрои, кафеи, којекакви клубови, фолкотеке, сплавови, и, све наизглед самоуслужне мензе које ничем другом нису налик него на стерилне апотеке. Последњи романтици још се којекуде могу наћи по пробраним месташцима где се негује, а и то по одређеним терминима вечери салсе или танга. Наравски, да је то светлосним годинама удаљено од оних чувених игранки по Домовима култура и баштама. За разлику од дискаћа и кафића који су обични сурогат за кафане и њихов непатворени смисао. Стари кафански доајени преврћу се у свом рајском буњишту, док их се тек понеко сети као фосила попут оваквих као ја. Они бркају шмирање и копирање легендарних писаца, и чаршијских летописаца. Глуматају Мому Капора, Тирнанића, Радовића… а и мене, сви ти квазиуметници, псеудописци и колумнисти, пришипетље, додвораши и остали талентовани безмозгаши, који уображавају да је довољно обилазити Полет и слична трубадурска места за регионалне тутуруту-књижевне трибине, у потаји сневајући да ће само зверајући, додирнути парче бесмртнога неба. Канда су Милутин Миланковић, и задужили планету и себи закупили кратер на Месецу… а, да нису прошли Алеју малигана. Примерице, један Марко Томаш, самонабеђени пјесник чије слободне риме не заслужују ни сопствену фиоку четвртог разреда основне школе, бива третиран у Београду као боем, а једино од бохемије садржи италијанско „Bo!?“ (на гуглу постоји објашњење), од целе лиричарске хемије; али га „поштива“ наш поетски ринфуз, ехеј. Важно, да тај ЛОМ-ов крик на својим промоцијама пуши цигарету, пије пиво, и, гле чуда, чита своје версе, на које падају само још српске недопржене јунферице. Но, добро, један од плагијата њему драгих, гласи: Фолиранти су преварили…
Дакле, иако нам менталитет просто налаже да већ на прагу саме кафане буди се у нама тај нечувени хистрионов комлекс, позорје тад засија, и свак постаје, хтео не-хтео, глумац и песник, спреман као Данило Киш и за пијафте од Термопила, побаца тираде, гитару да дочара ко Ђанго де Лусија, потуче се за сузу вина, скапа као чергар у нигдини, где ће рећи Јесењин је био, и шта нас брига, убила га пуста књига… ето нама нове генерације писаца. Они не знају за кафану, њима је тастатура оче наш, они немају осећај за оно кафанско вјерују, а опет се изговарају кад год дође до места састанка, а који није виртуелан или на безбедној дистанци, и опет, бог (не) помаже – што би рекли – за харизму, залуд толиког читања, похађања креативног писања и скрибоманије, кад немају ту привилегију да осете сам живот. Такви душу дају, и да не кажем шта још, као Фауст што му се снило, ал се није збило…
Елем, можда управо због дефицита правих боема, заштитних знакова и маскота, мене, тамо негде у врх Скадарлије уочи газда једне кафане, и предочи: – Би ли ти био, ил не био, наш, кад си већ овдашњи, профи боем? – Чекај, газда, откуд то?, питањем му одговарам. – Иде сезона, туриста не зна им се број, а осим музичке банде, пожељно је да останеш као и иначе, само буди ту. Имаш клопу, пиће, и понашај се природно. Недуго затим, нагрнуше Грци, Норвежани, питај бога одакле све не, породично наравно, а ја осветлах образ старе Скадарлије. Газда, не само што је био задовољан мноме, него је тражио да му навраћам кад год могу, да не идем даље, јербо ту ми је пружено све. Рецимо да је тиме механџија мене освојио, и усвојио тако рећи као кафанско нахоче. Остаће енигма, да ли су ме моји и направили у таквом неком амбијенту, и предодредили још откад бејах одојче…
- S. Што би Бора Станковић рекао: … Старо, старо ми дајте…
- P. S. Фреди (Меркјури), ја те разумем. Ти, који си био у кавезу, целога живота, крај отворених врата, ослободио си душу, коначно, заменио за бесконачно. Поручио си јасно, пред целим светом као славуј гласно, да не буде и за друге касно…
