Када човек пролази кроз животна искушења, он се растрзава и мучи душом, жалости, тугује, очајава, душевно страда. То су животно и духовно тешки тренуци за сваког човека. Важно је, притом имати на уму да животне невоље и искушења никада нису човеку послати од Бога, јер Бог не жели никога да кажњава, нити да оптерећује, још мање да мучи. Жалост, страх, стрепња и очајање никада не долазе од Бога, већ или од нас самих, јер их изазивамо сами својим гресима, или пак од ђавола који је непријатељ нашег спасења, јер је човекоубица од искона.

Одакле год нам долазе тешкоће и невоље у животу, духовна мудрост се састоји у томе да се човек труди да се према њима односи и на духовни начин, претварајући их на тај начин, у оно што му је на духовну корист. Таквим односом према животу човек све тешкоће схвата и прихвата као пут духовног узрастања, и оне се за њега претварају у благослов Божији. Нико у овом духовном животу не може избећи тешкоће и невоље: ни грешници, ни Светитељи, ни богаташи ни сиромаси – сви сви ће пити из чаше животних горчина. Према томе, није ствар у томе како избећи ту чашу, већ како је прихватити.

И Св. апостол Павле, обраћајући се онима који су у невољи, не говори им: „Хришћани, Бог ће вас избавити од невољаи страдања!“, већ им каже:„Не тугујте као они који немају наде!“ (1.Сол.4, 13). То значи: Имаћете невољу, мач жалости ће пробости вашу душу, али ви који сте деца Цркве, треба кроз те невоље и недаће да проходите храбро, без очајавања, надајући се једино у Владику Христа, не у себе и не у друге људе, нити у било шта што је од овога света.

 

Из књиге – Живот у свету без Христа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име