О, утопљени заувек ми дане,
У поноћ, вриском поспалих телеса;
Што увојке ти међ’ оболеле сам
Накосио да сабласт не уганем…
Зло је моја савест и тамница ми
Мисли што блудом су инфициране,
У доба кад по локви сунца станем
Плућима, вид ми док у другој јами.
Наг, ништа ван смисла сам умоболних
Звери што дираху небом казане…
Мртвима прошлост! Јер им преузане
Хумке за њима… И хук около њих…
*
О, утопљени заувек ми дане,
У поноћ, вриском поспалих телеса;
Што увојке ти међ’ оболеле сам
Накосио да сабласт не уганем…
.
Из књиге песама – ЧОПОРИ
