Речи не слетела на чељуст,
У ожиљку што ти пребивах;
Болест сам слепих вечно жива
И тамо куда не течем густ.
Ребрима када насељена
Постанеш мојим, ти што ватром
У пределу где дан се затро
Испра ми очи од угљена,
Звери ће проћи, сунца пасти!
И прво јаук… Онда немо…
Једно у другом заспаћемо
Кад дигну мртви се из красти!
Птицо неослепљена огњем,
Која си љубав Богомати…
Верујмо јер ће нам се дати,
Због Сина Јој и Бога, због Ње!…
У тамјан нокте ми сажежи
Да ми из дупљи нож не куља…
Покоља гнусних бивах руља,
Кад год се крви укаже жиг.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „Уточишта“.
