Песма је време одузето од уснулог ме.
Сва (с)ребра су свесна смрти и њеног зачећа.
Ја пустих земљу да сни јер припитомићу је.
Љубав породише кости чији је талог мек.
Мој грех је гушћи од крви и леди славује,
и нема ничег другог чега се сећам.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „Угинулим травама“
