О, пресвета моја Владичице мила,
смрад не презри мисли ми раздевичених.
Јер допустих да се нагноје у мени
палих оба света јуде и лудила!
Злом и грехом Сина распињем Ти, Мати.
Ја, лицемер, жељан Твог усиновљења…
Ја, роб тла и тела, пред хлебом што стењах,
а дозволих гробљу да се на ме сјати.
Опрости, упрљах зовући Те, Дјево,
која Христа љубиш, због нас, молитвама,
да узме од земље затроване нама…
Јер је Сина Твога што је и Очево…
*
О, пресвета моја Владичице мила,
смрад не презри мисли ми раздевичених.
Јер допустих да се нагноје у мени
палих оба света јереси лудила!
.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „О утробама“
(Чедоморства и плач мајки).
