То беше ледина
и ђавола мноштво…
У некакво коло
скакаху брзином.
Крв се заледи над
тлом. Чух – Зар је још твој
врат и раме голо…
О, нас не мрзи ноћ!
Браћа јој једина
смо и многобоштво
месеца над столом.
Уђи… У врзино!
Да благословим – прекрстих.
Неста коло и некрсти.
.
Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „Хука“.
