Нашле су ме. Ја их нисам тражио.
Пропланак је подне око ког је смрт.
Човек и песма су поља лажи! О,
како заудара призор тај раздрт.
Кад их повијаху беху дражи од
још не прогледалих, чији сам шегрт.
Заборавио мирисе сам смирне
од тог ужаса ми под ноздрвама.
Душе усред телеса мртве. Мирне
и кад се изнад њих кикот пролама.
И онда када огањ их додирне…
Свака у своме кругу беше сама.

 

.

Из књиге песама – ЧОПОРИ.
Поглавље „Угинулим травама“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име